Он се терети да је од 2013. године, у циљу сексуалне експлоатације, већем броју особа давао невенчану супругу, за шта је узимао сав новац, користећи при томе силу, претње, поверење жртве и тешку материјалну ситуацију у којој је била. Полиција је приликом претреса стана осумњиченог пронашла 16 ЦД-ова, УСБ с порнографским садржајем, службену палицу, лисице и фантомку.
Иначе, само на територији Полицијске управе Сремска Митровица од јануара до децембра ове године поднете су три кривичне пријаве за трговину људима.
Током прошле године у нашој земљи страшно искуство трговине људима доживеле су 43 особе, а током првог квартала ове године чак 55 особа је пријавило да су жртве, углавном радне и сексуалне експлоатације. Тај вид насиља над женама често се крије иза легалних делатности као што су салони за масажу, модне агенције, ескорт, односно агенције за пословну пратњу, барова и стриптиз клубова, огласа за посао и студирање у иностранству… Радна експлоатација, као сегмент трговине људима, уочена је у фабрикама, на пољима и плантажама, градилиштима, али и у ресторанима и пословима у кући (слушкиње, дадиље), где жртве могу бити жене, деца и мушкарци.
По подацима Центра за заштиту жртава трговине људима, приметан је пораст експлоатације деце у порнографске сврхе, а у значајном броју заступљена је вишеструка експлоатација жртава. Подаци невладине организације АСТРА показују да су више од 70 одсто жртава жене и деца, а по доступним информацијама, потенцијалне случајеве трговине људима најчешће пријављују полицијски службеници, запослени у центрима за социјални рад и организације које раде са жртвама експлоатације.
Доминантни облик трговине људима је и даље сексуална експлоатација, којој су изложене жене и девојчице, а од укупног броја идентификованих жртава половину чине деца.
Трговина људима, или како се још назива – модерно ропство, подразумева да је жртва под силом, претњом силе или довођењем у заблуду искоришћена за експлоатацију, принудни рад, кривична дела, проституцију или другу врсту сексуалне експлоатације, потом просјачење, употребу у порнографске сврхе, одузимање органа или коришћења у оружаним сукобима.
Када се говори о проблему трговине људима, мора се имати у виду да се трендови трговине људима мењају у складу с променама у друштву. Најчешћи начин врбовања жртава за ланац трговине људима је путем пословних понуда, којих је на интернету и друштвеним мрежама све више. Осим пословних понуда, присутни су и други начини врбовања, као што је „лажно заљубљивање” или понуда за школовање у земљи или иностранству.
Трговци људима веома добро знају које су потребе њихових потенцијалних жртава па самим тим и њихове понуде иду у циљу задовољавања тих потреба. Најчешћи фактори који доводе до трговине људима су сиромаштво и незапосленост, лоше социјалне или политичке прилике у земљи, али и сан о бољем животу, потрага за послом, зарадом, сигурношћу.
У последње време све је теже препознати ризичне пословне понуде јер су све реалније и суптилније упаковане да се и не може лако проценити да ли је у питању превара или потенцијална експлоатација. Такође, приметан је и све већи број индивидуалних посредника који путем страница на друштвеним мрежама нуде посао, најчешће у иностранству. Често су то новчане преваре, али нису ретки нислучајеви да се иза пословних понуде крије радна експлоатација или неки други облик трговине људима.
„Хоуп Он” кампања
Да би подигле свест опште јавности о начинима врбовања људи, препознавању облика експлоатације, њиховим последицама и процедурама за реаговање и пријаву, невладине организације из седам држава региона, које су најчешће земље порекла и земље дестинације жртава, попут Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Албаније, Словеније, Македоније и Хрватске, покренуле су заједничку кампању под називом „Хопе Он”. Кампања је порука седам земаља региона да уједињени са својим грађанима могу стати на пут трговини људима.
Особе које се налазе у ситуацији трговине људима могу имати чудно понашање, које често подразумева застрашеност, анксиозност, депресију, покорност, нервозу и параноичност, сумњичавост, избегавање контакта очима и слично.
Код жртава је уочено да понекад не знају где су, односно у којем граду и држави, као и да немају појам о времену. Такође, могу веома бурно, најчешће преплашено, реаговати приликом сусрета с полицијом. У разговору с њима уочава се много недоследности у причи: рецимо, жртва може тврдити да је код некога у посети, али не и да потврди адресу те особе. За успешну борбу против трговине људима неопходно је интензивирати истраге, заштитити жртве, омогућити новац који ће помоћи жртвама и успоставити сигурне куће за њихову заштиту и хитан пријем.
Д. Николић
