Он је, наиме, пре годину дана првостепеном пресудом осуђен на 40 година робије због убиства супруге, певачице Јелене Марјановић 2. априла 2016. године на насипу у Борчи. Одбрана се жалила на ову пресуду, а пред апелацијом су прошлог месеца тим подовом одржана рочишта, па се ускоро очекује коначна пресуда.
Међу најпознатијим осуђеницима који служе казну од 40 година робије свакако је и некадашњи командант ЈСО Милорад Улемек Легија. У затвору је због атентата на Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића, четвороструког убиства на Ибарској магистрали. Био је главни сарадник вођа „земунског клана„ Душана Спасојевића и Милета Луковића. Легија је нестао после убиства премијера, када је за њим расписана потерница, а након 14 месеци скривања, предао се полицији испред своје куће у Београду. Казну служи у КПЗ Забела.
Месар из Сурчина Драган Ђурић осуђен је на максималну казну јер је у ноћи између 25. и 26. јула 2014. године отео, свирепо силовао и убио 15-годишњу Тијану Јурић из Суботице. Тијанино тело полиција је пронашла 12 дана касније, на сметлишту у насељу Чонопља. Дан касније, Ђурић је ухапшен и признао дело. Казну служи у КПЗ Нова Скела. Тијанин отац Игор након тога је покренуо петицију за увођење доживотног затвора у Србији, што је касније и прихваћено.
Један од најтежих злочина починио је 2. јула 2016. године Синиша Златић из Житишта, који је, у летњој башти кафића „Макијато” у тој средњобанатској варошици, из аутоматске пушке, рафалном паљбом убио бившу супругу и још четворо, а ранио 21 особу. Златићу је због тог злочина 6. јула 2017. правоснажно изречена казна од 40 година затвора.
На робији од четири деценије је и Даријан Мусић, који је 12. новембра 2012. у Новом Саду, у свом стану на Лиману, претукао на смрт своју девојку Владиславу Червенко. Он је признао да је убио своју девојку јер га је „варала са којекиме док је био у затвору” и у монструозном тону „објаснио” да му није био циљ да она умре.
Мусић је у првобитном поступку осуђен на 35 година затвора, али је Апелациону суд тражио ново суђење због повреде кривичног поступка и зато што је пресуда била неразумљива и противуречна. У поновљеном поступку осуђен је на 40 година робије.
Како је наведено приликом изрицања пресуде, Мусић је крив за убиство које је починио на свиреп начин, испољивши безосећајност када је својој девојци Владислави нанео тешке телесне повреде, од којих је убрзо преминула.
- Мусић је жртви нанео ударце који су изазвали патњу, а то је и желео - рекла је тада судија Тамара Радовић и навела да је током завршне речи „неко приметио и да на телу жртве нема ниједног места које није било захваћено повредама”. Према речима судије, Владислава је трпела болове великог интензитета. На скали од 0 до 10, болови су износили између 8 и 9 степени, а након десетак минута је преминула због губитка крви. Жртва је тако преминула у мукама, указала је Радовић.
Трогодишња Катарина Ј. брутално је силована и убијена 17. јула 2005. године у Београду, а овај монструозни злочин заувек је завио Србију у црно. Живот су јој на свиреп начин одузели Малиша Јевтовић (48) и њена мајка Ана Филиповић (42). Јевтовић је, тада, како су извештавали медији, силовао малу Катарину у Звездарској шуми док је њена мајка седела у близини и пушила цигарету... Малену је донео назад сву прљаву и крваву. Повраћала је... Такву су је однели кући и оставили да умире у најгорим мукама док су они вечерали.
Обоје су добили најдужу затворску казну по тадашњем закону, а то је 40 година. Иначе, Ана је прва Српкиња која је добила максималну казну, али јој је касније смањена за три године, те је њена „робија” сведена на 37 година.
Некадашњи шеф Државне безбедности МУП-а Србије Радомир Марковић осуђен је за убиство четворице функционера Српског покрета обнове 1999. на Ибарској магистрали, као и за покушај убиства Вука Драшковића у Будви 2000.
Осим за ове злочине, бивши шеф тајне полиције проглашен је кривим и за умешаност у отмицу и мучко убиство Ивана Стамболића.
Такође, са још тројицом припадника ДБ-а, оптужен је за убиство новинара и власника „Дневног телеграфа” Славка Ћурувије (49), али се то суђење понавља по наредби Апелационог суда у Београду. На претходном суђењу био је осуђен на 30 година затвора због подстрекавања на убиство.
Марковић је ухапшен 23. фебруара 2001., а првих шест и по месеци провео је у самици Централног затвора. У међувремену је у судским процесима, које су пратили бројни проблеми и несугласице, осуђен на јединствену максималну казну од 40 година затвора. Остао је при тврдњи да није учествовао у злочинима, нити је имао икаква сазнања о томе.
Иначе, за ове осуђенике на казну од 40 година робије предвиђена су три затвора: КПЗ у Београду, КПЗ у Нишу и КПЗ у Пожаревцу, односно Забели. У Управи за извршење кривичних санкција предочавају да осуђеници на 40 година затвора бораве у собама за смештај с другим осуденицима, а не у самицама.
- Изрицање мере упућивања у самицу регулисано је Законом о извршењу кривичних санкција и то искључиво за теже дисциплинске преступе као што су бекство или покушај, подстрекавање или припремање побуне - кажу у Управи.
Ови осуђеници у време шетње могу бити с другим осуђеницима, а као и сви остали осуђеници два пута месечно имају право на посете брачног друга, деце, родитеља...
Казна од 40 година затвора у Србији је уведена 2002. године изменом Кривичног закона, из кога је тада избрисана смртна казна, која се примењивала од 1804. године. Последње погубљење стрељањем извршено је 14. фебруара 1992., а последње смртне пресуде су изречене 2001. године. Важећим Уставом из 2006. године прокламовано је да је „људски живот неприкосновен и да у Републици Србији нема смртне казне”.
Као и сви остали, и осуђеници на 40 година затвора имају право да после одслужене две трећине казне, односно 26 година и осам месеци иза решетака, поднесу суду молбу за условни отпуст. Питање је само како ће суд одговарати на овакве молбе, пошто таквих случајева за сада нема.
М. Бозокин
