Њега су на вечни починак испратили родитељи, браћа, родбина, многобројни пријатељи, другари и другарице.
Већ око 14 часова испред капеле био је изложен бели ковчег на којем је стајала фотографија са насмејаним ликом малог Јована. Неутешни родитељи и најближа родбина су, скрхани болом, примали саучешће, а њихов плач и јецаји су прекидали тишину.
Другари настрадалог дечака стигли су на гробље носећи по једну белу ружу. Уплакани и неми од бола дошли су да се последњи пут опросте од свог другара чији је живот прекинут на тако суров начин.
У тренутку када је тужна колона кретала ка гробном месту, један од браће страдалог дечака понео је бели крст. Тихи јецаји чули су се из поворке која је ногу пред ногу, полако пратила дванаестогодишњака до вечне куће.
Пре него што је његово тело положено у раку, од дечака се опростила Оливера Рацић, директорка Основне школе „Душан Радовић” коју је несрећни дечак похађао.
- 2018. године ушао си у нашу школу са новом генерацијом ђака првака. Био си радознало дете које је волело све да зна и које ни у једном тренутку није имало мира. Био си мали зврк који није умео да стане. Имао си толико снаге да непрестано трчиш и правиш разне несташлуке. А ти си само слушао своје срце, своје жеље и за тебе није постојало нешто што је недостижно и немогуће. Твојим малим и нежним рукама окретао си свет наопачке. Данашњи дан је најтужнији дан у нашој школи. Ја данас стојим овде са најтежим задатком који један директор школе може да има - да се опростим од нашег ученика - с тугом у гласу говорила је директорка школе коју је дечак похађао.
- Драги наш Јоване, током ових пет година колико си био са нама, прошли смо разне ситуације, али ово нико није могао да претпостави да ће се десити. Нешто је могло да се не деси у животу, а нешто је опет необјашњиво, а опет дешава се. Са нечим можемо да се изборимо, а са нечим да се суочимо. Суочавамо се данас са твојим прераним одласком из школе. Требало је да у септембру започнемо нову школску годину, да нас поново насмејеш својим несташлуцима и одговорима, да нас подсетиш колико је лепо и безбрижно бити дете. Јер баш таквог те памтим. Зато је твој одлазак једино нерешив проблем за све нас. Нема тог који се против тога данас не буни. Ниси ни закорачио у живот, а већ из њега излазиш. Ми ћемо те се увек сећати, нарочито твојих радосних очију и широког осмеха. Твог трчања кроз ходнике, наших гласова који прате твоје кораке и опомуњу тебе и другаре. Нико нам те никад не може одузети, јер ти си љубав, а љубав је вечна. Волимо те заувек. Дечаче наш, мирно спавај и нека те анђели чувају - рекла је директорка док је мајка дечака кроз плач прозборила: „Спавај с анђелима“.
Један од пријатеља породице рекао је за „Дневник” да се сви труде да помогну родитељима страдалог дечака који су неутешни.
- Још смо сви у шоку. Осећа се нека празнина. Његови најмилији га и даље очекују на вратима, али њега нема... Не занм како, али ће Валентина и Стева морати да нађу снаге да се издигну и буду јаки због остале деце поред туге која је неизмерна. Ту је и родбина, фамилија, али и ми пријатељи и комшије који ћемо им се наћи не само у овм претешком тренутку, него и даље у животу... - каже наш саговорник.
Према речима једне комшинице Јован је био дружељубиво и раздрагано дете које се радо играло напољу са својим другарима. - Био је душа од детета, тако мио и драг. Весео, живахан, спортски тип... Уживао је да се игра напољу са својим другарима, а не да проводи време за компјутером - испричала је кроз јецај комшиница која је са Клисе дошла на Алмашко гробље да се опрости од, како каже, Јоце.
Подсетимо, Јован В. је страдао у петак увече испред зграде своје тетке. Он је, према нашим сазнањима, тог дана око 18 часова отишао код другара да се игра и тамо је остао током олује. Када се невреме смирило, кренуо је кући и на путу до куће, како се претпоставља, хтео да сврати до тетке да јој се јави.
Према речима житеља улице Мандушића Вука, где се десила трагедија, вероватно се у жељи да покуца тетки на прозор, који је у приземљу, руком наслонио на струјно сандуче које је било под напоном.
Одједном се проломио врисак и сви су излетели напоље. Видели су несрећног дечака како се тресе и одмах притекли у помоћ. Један од комшија је узео лопату како би одвојио дете од струјног кола. Одмах су схватили да нема пулса, да не дише и почели са реанимацијом. Убрзо је дошла и Хитна помоћ која је наставила да га оживљава, али на жалост дечаку није било спаса. Како је за наш лист потврдио портпарол Хитне помоћи доктор Зоран Круљ, њихова екипа је по првом приоритету интервенисала по пријави грађана у 20.30 часова у улици Вука Мандушића код броја 34. Предузете су све мере кардио-пулмоналне реанимације, али је упркос томе дечакје преминуо. Смрт је констатована у 21.45 часова.
Д. Н.
Фото: Дневник
