У другом случају, пре неколико година, једној жени је у руци експлодирала направа налик на хемијску оловку. У експлозији је рањена у леву шаку. Наиме, она је на земљи видела лепо дизајнирану хемијску оловку. Не слутећи ништа опасно, хемијску оловку је узела у руку и хтела да види да ли је исправна, па је притисла дугме. У том тренутку нешто у оловци је пукло. Жена је помислила да је петарда, јер је тако звучало. Лева руке ју је заболела и почела да крвари па је таксијем отишла у Ургентни центар. У тој установи лекари су констатовали да је задобила прострелну рану на шаци, као и да јој је метак испаљен из оловке поломио једну кост у шаци.
Табакере, муштикле, копче каиша, али преклопне бритве, хемијске оловке – прерадама су постајале ватрено оружје, из чијег се спољњег изгледа није могла ни наслутити крајња намена.
Све строжи законски прописи који обухватају ту област, свели су протеклих година прикривено оружје на минимум. Али, већ деценијама актуелан је концепт једнометних пиштоља смештених у „одело”, тзв. хемијских оловака.
Као што рече јунак „Балканског шпијуна” Илија Чворовић: „Гледао сам ја у рату наливпера која експлодирају...”, још од четрдесетих година и на нашим просторима имали смо прилике да се срећемо с оловкама које пуцају. Било је ту више импровизованих направа насталих у малим радионицама, најчешће уз употребу механизама сигналних пиштоља, а по правилу су смештани у склоп хемијске оловке, уз употребу глатке цеви калибра .22 ЛР.
Преправке се често обављају и на ваздушним пушкама – било да се ради о модификацији на калибар 0.22, било да се комбинује каписла ловачке муниције (чијим се детонирањем обезбеђује потисак ваздуха) и челичне кугле на устима цеви, која се потом испаљује.
„Српски закони не регулишу у довољној мери преправљено и ручно прављено оружје”, указује истраживач Београдског центра за безбедносну политику Марко Милошевић у свом ауторском тексту о овој проблематици. Додаје да је једна од честих, а при томе веома несигурних преправки – модификација стартних пиштоља. Они физички личе на пиштоље већих калибара, али се од њих разликују по две основне карактеристике – фиксираној цеви и слабијем материјалу од којег су израђени. Стога ти пиштољи не могу испаљивати муницију калибра 9 милиметара (попут пиштоља чију визуелну
имитацију најчешће представљају), већ се, бушењем цеви, прилагођавају слабијој муницији – најчешће калибара 7,65 мм и 6,35 мм.
Ручно прављено оружје је конструкционо најзахтевније, а самим тим и најнепоузданије јер се за његову израду најчешће користи оскудан алат и различити материјали неопитовани за ту сврху. За производњу могу бити коришћени делови постојећег оружја, а може бити употребљен и други материјал, као што су цеви разних врста, опруге, кажу стручњаци за оружје.
Посебну опасност по безбедност грађана представља конвертована муниција. Она омогућава да постојећи сигнални/гасни поштољ буде искоришћен као ватрено оружје без икаквих интервенција.
Сигнални пиштољи се у неким земљама налазе у слободној продаји, а у Србији су били предмет велике заплене МУП 2006. године. Тада је грађанима, који су у слободној продаји, уз копију личне карте, куповали те пиштоље, одузето око 10.000 тих направа.
„Муниција за ре пиштоље идентична је бојевој муницији, само што уместо зрна има пластични чеп који омогућава експлозију барута зарад постизања звучног ефекта. Таква муниција не испаљује пројектил, али на раздаљинама мањим од метра може имати фаталан учинак”, указује Милошевић..
Предочава да се преправка те муниције изводи заменом пластичног чепа, на чије се место ставља метална куглица одговарајућег калибра. Та куглица при опаљењу постаје пројектил.
Марко Милошевић у својој студији износи податак да се, по извештају добијеном из МУП, годишње заплени од 60 до 80 комада преправљеног и ручно прављеног оружја.
У Националном криминолошко-техничком центру (НТЦ) Управе криминалистичке полиције изнета је процена да преправљено и ручно прављено оружје чини око десет процената оружја вештаченог у тој установи.
Мала потражња
„Преправљено и ручно прављено оружје за грађане Србије представља већу претњу због својих особина и непрецизне законске регулативе те области него због заступљености. Велика доступност оружја на црном тржишту утиче на смањену потражњу за преправљеним оружјем. Ручно прављено оружје је нешто заступљеније, али је и за тим оружјем потражња мала”, закључује аналитичар Београдског центра за безбедносну политику Марко Милошевић.
„Преправљено оружје изгледом у мањој или већој мери подсећа на оружје познатих произвођача, али је конструкционо битно другачије. Прављено је од материјала лошијег квалитета, који није тестиран да издржи испаљивање бојеве муниције. Такође, стартни, односно гасни пиштољи, често имају непомичну цев, за разлику од правих пиштоља, где је цев помична да би било омогућено избацивање чауре и компензовање трзаја. Прерађени пиштољи нису безбедни за руковање”, предочава Милошевић.
По појединим сведочењима из НТЦ-а, дешавало се да се вештачени преправљени пиштољ распадне, односно експлодира у руци приликом опаљивања. Балистичке карактеристике су такође упитне, па је и прецизност оружја дискутабилна.
Нелегална израда и преправка оружја представљају кривичне прекршаја за које се изриче казна затвора, док стављање у промет и нелегална израда таквог оружја представљају и привредни преступ за који се одговорно лице новчано кажњава.
М. Бозокин
