Осуђени на казну кућног затвора имају право на условни отпуст као и они који казну затвора издржавају у затвору, каже адвокат Милан Вујин и напомиње да закон не прави никакву разлику потом питању.
- Суштина је у ограничењу слободе кретања - истиче Вујин у разговору за Дневник.
То такође значи да и окривљени који су правоснажно ослобођени оптужби, а током поступка су били под мером обезбеђења присуства, у „кућном притвору“ имају право да туже државу и траже одштете због неоснованог лишења слободе као и у случају притворске мере у затвору.
- Све су то ограничења слободе кретања само различити модалитети и по различитим основама. Нема никакве разлике између казне затвора и кућног затвора и мере притвора и кућног притвора, само су бољи услови издржавања у кућним условима - наглашава Вујин.
Мера обезбеђења несметаног вођења поступка, притварањем окривљеног, прописана је Закоником о кривичном поступку, а њен блажи модалитет је када се не спроводи у затвору већ у просторијама у којима окривљени станује, било уз примену такозване електронске наногице или без те врсте електронског надзора.
- Одштета због неоснованог притварања није везана за услове и место где се издржава, него за психичке болове које особа трпи због ограничења слободе кретања, као и за друге евентуално настале штете - каже Вујин.
Питање висине одштете због неоснованог притвора по једном дану проведеном у кућном притвору још увек није рашчишћено у пракси, вероватно јер је реч о новом институту у нашем законодавству, а како напомиње Вујин, висина одштете може бити као и по дану класичног притвора.
- Суштина је у томе да је некоме ограничено кретање, ограничена комуникција и да због тога трпи, психички пати. Опет, вероватно је психичка патња мања када је лице код куће уз фамилију, када могу да му дођу пријатељи ако нема ограничења у том смислу, и због других погодности боравка у свом дому. Те околности би - сматра Вујин - могле да утичу на висину одштете, али никако да се не остварује право на одштету.
Кад је реч о извршењу казне кућног затвора, осуђени остварује право на условни отпуст и друга права предвиђена законом као и кад се казна издржава у затвору. Кривичним закоником је прописано да за казну затвора до једне године, суд може да одреди да се изврши на тај начин што осуђени не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом. Кривичним закоником је прописано да осуђени који је издржао две трећине казне затвора има право да аплицира за условни отпуст, уколико задовољава све остале захтеве прописане закоником, а то се односи и на казну кућног затвора.
Закоником је, наиме, прописано да “осуђеног суд може условно отпустити са издржавања казне, ако се у току издржавања казне тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело”. При оцени да ли ће се осуђени условно отпустити узеће се у обзир његово владање за време издржавања казне, извршавање радних обавеза, с обзиром на његову радну способност, као и друге околности које показују да је постигнута сврха кажњавања. Не може се условно отпустити осуђени који је покушао бекство или је побегао из завода за извршење казне затвора у току издржавања казне”.
Ј. Јаковљевић
