Против њега ће бити поднета кривична пријава за кривична дела угрожавања јавног саобраћаја и непружања помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди.
Ситуација попут те у рубрикама црне хронике има готово свакодневно. И, нажалост, готово нема средине где се то није догодило.
На подручју Полицијске управе Нови Сад у првих осам месеци ове године догодио се 41 случај кривичног дела непружања помоћи лицу повређеном у саобраћајним незгодама, док их је током протекле године било 67, сазнаје „Дневник”.
Једна од познатијих несрећа у којимам је учинилац саобраћајне несреће побегао с лица места, а догодила се у Новом Саду, јесте случај 34-годишњег Горана Шарца, који је две године након саобраћајне несреће у којој је страдала Марија Милешић, ухапшен у Будимпешти.
Он се терети да је 1. децембра 2104. године на тадашњем Сомборском булевару, а сада Булевару патријарха Павла, на обележеном пешачком прелазу, усмртио девојку која је радила у оближњем кафићу и побегао с лица места. Полиција је ухапсила и три особе из Сремске Митровице због сумње да су помогле осумњиченом тако што су исекле yип који је возио и продале делове топионици.
У стану који је Горан Шарац користио у Будимпешти, полиција је пронашла знатну количину наркотика, као и фалсификована документа из Босне и Херцеговине и Словеније. Верује се да је Шарац с хрватским фалсификованим документима, неколико дана после несреће, успео да побегне у Аустрију. Тамо је, како се претпоставља, стигао преко Мађарске, заобилазећи Хрватску, где је за њим расписана црвена Интерполова потерница због крађа и разбојништва.
Напуштање лица места након саобраћајне несреће у којој је неко повређен није само законом забрањено него је и неморално. Наиме, возач који учествује у саобраћајној незгоди у којој је неко повређен дужан је да остане на лицу места и да укаже помоћ ономе кога је повредио и сачека долазак полиције.
По мишљењима психолога, овде се не ради о психопатолошким случајевима, већ о људима који се најчешће уплаше.
– Када дође до хормоналне реакције која узрокује да ви на субјективном плану доживљавате интензиван страх, опције су на вама, као и на животињама – да побегнете, борите се или се блокирате – рекао је раније психолог Драган Жуљевић, и додао да страх траје 20 минута до пола сата. – Пошто се овде ради о огромном страху, људи настоје да се склоне, а касније, када спознају сопствену одговорност и кад прође страх, когнитивни део ума превлада, људи схвате шта су урадили и јаве се полицији.
Чланом 296 Кривичног законика је предвиђено да ће се возач моторног возила или другог превозног средства који остави без помоћи лице које је тим превозним средством повређено или чију је повреду тим средством проузроковао, казнити новчаном казном или затвором до три године. Ако је услед непружања помоћи наступила тешка телесна повреда повређеног лица, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година, а ако је услед непружања помоћи наступила смрт повређеног лица, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година.
– Код нас су казне за бежање с лица места прилично благе, једино у случају да побегнете и у случају да сте могли да пружите помоћ некоме ко је тешко повређен – указује један стручњак. – То је један од разлога што се људи одлучују на такав потез. Друга ствар је и што по филмовима виде да људи раде такве ствари, а ми прихватамо увек све лоше из иностранства. Мислим да би требало у парламенту изгласати да је напуштање лица места кривично дело, осим у случају да сте некога одвезли у болницу.
Међутим, социолог Ратко Божовић сматра да је све чешће бежање с лица места код саобраћајки само одраз друштва у којем смо изгубили саосећање за друге.
– Готово је типично, када је неко повређен на улици, да га сви заобилазе да не би морали да сведоче или да помогну – песимистичан је Божовић. – А код вожње је правило да умакнемо оку јавности или оку суда и полиције. То је малограђанска свест и показује шта се догодило с нашим моралним идентитетом. Изгубљен је однос према људскости, само што је то драстичан пример јер се ипак ради о убиству на друму. Човек може убити неког без намере, али ако побегне, то већ говори о нечему што је симптом кризе морала. Док не дође до структуралне промене у друштву и људи не буду присебни од потпуне распамећености у којој живимо, не верујем да ће се ствари тако лако поправљати.
Д. Николић
