- Недавно сам био у селекционој комисији Мартовског фестивала па сам гледао стотине пријављених филмова. И уверио сам се у то да се кратка документарна форма показала јако виталном. Она је преживела и поред експанзије дугометражног документарног филма – каже Тохољ за „Дневник“.
У овогодишњем програму РСФФ је девет документараца?
- Имамо две селекције по сто минута, међу којима су и три документараца који су настали у Новом Саду у оквиру Атељеа „Варан„, односно конкурса за снимање документарног филма. Програм ће, иначе, отворити филм „Хоћеш ли ме погледати” кинеског аутора Шулија Хуанга, који је био приказан у оквиру програма „Недеља критике„ у Кану и на „ХотДоксу„ у Торонту и остварио је велики успех широм света. А у селекцији је, рецимо, и „Да ли ће икада проћи зима 2022” украјинске ауторке Хане Трофимове, која је са свог прозора у Кијеву снимала интензивно гранатирање њеног комшилука. Биће занимљиво и какав ће суд о селекцији дати жири, у којем је једини члан филмски критичар Дејан Дабић, уметнички директор Мартовског фестивала. Али одлука ће бити једногласна, то је сигурно (смех).
Може ли се говорити о неком заједничком именитељу саме селекције?
- Добар део одабраних филмова се бави или неким интроспективним погледом у сопствену прошлост или колективно сећање или пак процесом сазревања, одрастања... Такав је, рецимо, „Мој црвени филм” Ненада Пржуља, који је изазвао одушевљење на пројекцији радова насталих под окриљем Атељеа „Варано„ пре неколико месеци у новосадској „Свилари“. Јер, у питању је веома духовит, посебан угао посматрања властитог сексуалног стасавања. А у селекцији су, рецимо, и „Март: сећања” турског аутора Фирата Јучела, као и „Садио” Симона Јохансена и Стефена Стубагера, остварење које пружа увид у „сасвим обичан дан” за дете улице у једном од највећих сенегалских градова.
Селектор сте и две селекције документарних филмова на јубиларном, 30. палићком филмском фестивалу?
- Оно што могу да кажем јесте да смо заиста сучени са хиперпродукцијом документараца, тако да су безмало сви пролећни фестивали документарног филма могли да се похвале са готово 90 посто премијерног програма. Другим речима, јако се мали број остварења понављао, односно ишао са фестивала на фестивал. Једноставно, нико циљано не чува филм за Палић, где је документарни филм ипак у пратећем програму. У том светлу је, без обзира на тематске оквире на Палићком филмском фестивалу – „ЕкоДокс„ и „Нови европски документарни филм„ – било тешко одабрати остварења која су и задовољавала високе естетске критеријуме, и истовремено поштовала политику Палића да не приказује документарце која су имала премијере на великим фестивалима у нашем окружењу. У сваком случају, трудим се да поштујем два основна принципа. Ако је документарни филм неко креативно огледало наше стварности, први принцип је да у селекцији буду што је могуће више заступљене актуелне теме. А други принцип је да оне буду обрађене што је могуће разноврснијим стиловима, односно да имамо што шири дијапазон изражајних средстава – опсервациони документарац, филм есеј, портрет... Дакле, да тај наш мали узорак ипак буде максимално репрезентативан. И сад могу рећи да ће на крају ове две палићке селекције ипак бити и више него занимљиве, да ће је добрим делом чинити филмови из региона и да ће ту чак бити и неких ексклузивитета.
Могу ли се у тим еколошким/ европским документарним координатама, уочити неки актуелни трендови?
- Оно што сам приметио то је да неки етаблирани редитељи документараца много брже реагују на актуелне теме од млађих колега. Илустрације ради, пољски редитељ Томаш Волски је снимио опсервациони документарац “У Украјини” на почетку ратног сукоба у тој земљи, када то на Западу још нико није нарочито озбиљно схватао, па су чак долазили туристи да се сликају испред преврнутих тенкова и полусрушених зграда. Или, на пример, Ерик Гандини се у остварењу “Афтер ворк” бавио најактуелнијом могућом темом - феноменом замењивања људске радне снаге вештачком интелигенцијом. Мада имамо и младу ауторку Ану Константиновић која је снимила филм “Вејз оф хирос” о еколошким активистима из шест земаља у нашем окружењу, од Србије и Италије до Северне Македоније и Грчке, који су дефинитивно променили свест у својим срединама, односно њихов ангажман је стварно довео до неких промена. А јако је важан и омладински активизам који ће ове године бити присутан на Палићу кроз два документарца. Али, генерално говорећи, заиста се може као својеврстан парадокс констатовати да док млади аутори истражују свој унутрашњи свет, ветерани документарног филма вивисецирају најактуелније проблеме човечанства.
М. Стајић
