Веома рано почео је да ниже изузетне успехе, најпре у Југославији, а потом и на угледним међународним музичким конкурсима, међу којима су најзначајнији победа на великом виолинистичком такмичењу одржаном у Бечу 1985. и освојено прво место на југословенском Савезном музичком такмичењу 1987. године.
Низом бриљантних наступа у земљи и иностранству Дејан Богдановић започиње успешну музичку каријеру и у својој двадесет првој години он постаје најмлађи професор новосадске Академије уметности. У годинама које су уследиле овај врсни млади музичар наставио је да концертира широм Европе и света, да би почетком деведесетих био принуђен да се пресели у Италију, где и данас делује као реномирани концертант и цењени педагог. Премда је Богдановић због свог извођачког ангажмана ретко био у прилици да наступа у Србији, он је увек са радошћу концертирао у нашој земљи, тако да је и сада поводом обележавања четврт века његовог рада у дуу са пијанистом Габријелом Маријом Вијардијем, након наступа у Коларчевој задужнини у Београду организован његов концерт у новосадској Синагоги.
Дејане, како памтите време свог школовања и студија у Новом Саду?
- То је сигурно био један од најзначајнијих периода мог музичког развоја. Имао сам невероватну срећу да учим од дивних педагога, најпре код моје прве професорице Ружице Ковач која је не само мени, него свима који су код ње учили пренела љубав према виолини и према музици, а касније код професора Јована Фурмана који ми је пренео огромно музичко знање. У периоду када сам ја учио виолину Нови Сад је био невероватно богата уметничка средина, наравно и данас је, претпостављам, тако, али тада је било интересантно посматрати колико је деце, укључујући и мене, било привржено виолини, то је била плејада невероватних талената и ми смо сви подстицали једни друге. Било је ту много дивних људи, који су и дан данас моји пријатељи, најстарији међу њима је био Имре Лакатош, ту су били и Ђорђе Тинтор, Неша Врбашки, Бурањ Андраш и многи други, који су данас сви врсни музичари. Све то је имало великог утицаја на мене и то је био један од најлепших делова мог виолинистичког узрастања.
На који начин су победе на великим музичким такмичењима биле значајне за развој Ваше музичке каријере?
- Музичка такмичења и победе на њима су изузетно важна. Међутим, мени лично такмичења су била значајна највише стога јер сам на њима имао једну невероватно добру прилику да прикажем тај свој огроман рад, страст, вежбање и истраживање музике. Ја сам увек имао жељу да свирам пред публиком, али не само због представљања дела која изводим, него и због размене емоција и неких визија које су увек биле присутне а и дан-данас су присутне кад се припрема једно музичко дело.
На Вашем репертоару је изузетно широк репертоар дела аутора разних епоха, од композиција Баха, Моцарта и Паганинија, до остварења аутора двадесетог века. Како формирате репертоар - да ли постоје композиције неких аутора или периода којима приступате са више афинитета, или се то занимање временом мења?
- Данашњи начин школовања једног солисте је везан за један огроман програм који се пролази већ у младалачкој доби, тако да тај програм увек остаје присутан како код виолиниста, тако и код пијаниста и других солиста. Наравно, у међувремену се буди занимање за неке одређене музичке периоде, тако да се расположиви репертоар вртоглаво шири на дела из многих музичких епоха. Ја сам такође током година био веома заинтересован за многе музичке периоде и временом је мој репертоар постао врло широк, јер су у њега временом укључена многа врло вредна дела. Мој пријатељ, пијаниста Габријел Марија Вијанело са којим наступам у дуу и ја имамо прећутни договор да на сваком концерту имамо по једну нову композицију. Имао сам прилике и да свирам многе композиције које су написане за мене, рецимо мени су посветили своја дела чувени француски композитор Филип Касанд и италијански композитор Алесандро Стробијати. Увек ту постоји и нека дечачка знатижеља и тежња за откривањем новог. Својевремено сам приликом боравка у Бреди, где сам био гостујући професор на Краљевском конзерваторијуму открио да ту постоји фантастично богата музичка библиотека. У њој смо пронашли четрдесет кутија необјављених дела и рукописа великог виолинисте и композитора Ежена Исаја и ми смо, као мала деца у продавници бомбона истраживали те рукописе. Ту смо открили невероватно занимљива дела, у ствари, штета је што нисмо имали више времена за то. Ми смо тамо пронашли неке изузетно занимљиве композиције, које смо снимили за један ЦД који је тако музичком свету представио Исајева дела, која су до тада била потпуно непозната.
Какви су Ваши планови за даљи рад, припремате ли нове концерте или снимања?
- Увек има много таквих планова, јер и када нема концерата који непосредно предстоје, увек се припремају нове композиције, откривају се нова дела. Ја сам веома срећан што сарађујем са пијанистом Габријелом Мариом Вијанелом са којим могу да заједно да свирам када откријемо неко ново дело, постоје и други музичари које срећем и са којима могу да трагам за новим композицијама. Ја сам недавно отворио филхармонијску концертну сезону у Сан Рему наступом на којем сам извео један божанствен концерт који се врло ретко свира. То је дупли концерт за виолину и виолу Макса Бруха и ту сам има прилике да се поново сусретнем са феноменалним виолистом, својим великим пријатељем, Енриком Балбонијем. Ето то је била једна ствар која је готово дошла "из ведра неба" и тако да увек можете да очекујете нешто ново ...
Какав је осећај када наступате пред својом, новосадском публиком и колико је за Вас важан један овакав концертни повратак у Нови Сад?
- Сваки концерт је важан, пошто сам ја цео живот посветио виолини и музици, али могу да кажем да је овај концерт мени посебно значајан, јер ја сам одрастао овде и радујем се што своју музику и своје стваралаштво могу да поделим са публиком у Новом Саду. За мене ти посетиоци нису само уобичајена концертна публика, у гледалишту ће бити и многи људи које дуго познајем, тако да овај наступ мени носи једну мешавину емоција које су у мом граду увек присутне, а које су јако ретке када свирам на неком другом месту.
Борислав Хложан
