Новинар Драган Богутовић, који је награду основао са Огњеном Лакићевићем, рекао је да је у овогодишњем Великом жирију „Вечерњих новости“ за књигу године учестовало 59 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара.
Критичари су овога пута, према његовим речима, предложили 112 књига, а Илићева „Долина Плистос“ добила је 19 гласова.
На другом месту се нашао наслов „Из срећне републике“ Петра Матовића са 17 гласова, следе „Повратак причи“ Марка Недића (14 гласова), „Сунце овог дана“ Владимира Пиштала (12 гласова), а на петом месту по броју гласова је књига „Изгледам, дакле нисам“ Ненада Шапоње (11 гласова).
“Долина Плистос“ је 12. песничка књига овенчана наградом „Меша Селимовић“, а престижно признање за књигу године до сада су добила 34 писца, јер је четири пута награда дељена на равне части.
Илић је рекао да је захвалан на свим добијеним гласовима, као и на оним које није добио.
Бити изабран од овако великог жирија, који је као читалаштво у малом, непосредно вас суочава с питањем рецепције властитог дела. Наиме, пишем због себе, али за друге, својом тишином и самоћом покушавам да окрзнем туђе тишине и самоће. И све то, под знаком имена Меше Селимовића, рекао је он.
Илић наглашава да нас је „Селимовић научио како реч може бити опасна“.
Због речи се и данас, као у турском 17. веку, може изгубити глава. Ни наше демократије нас не штите од тога, реч је изван и изнад сваког закона, и дан-данас, погрешна реч, у право време, и појешће вас мрак. Исто тако, довољна је реч да нестану читави животи, рекао је добитник.
Реч је, сматра лауреат, опасна и за говорника и за друге, али, парадоксално, баш зато што је опасна, она још увек нешто значи и као песничка реч, као симболичка моћ књижевности.
Нажалост, изгледа да је свет тако устројен, нема добитка на једном месту без губитка на другом, додао је.
Приметивши да Селимовићеви јунаци страдају тако што кажу сувишну реч, истиче да и песници такође говоре сувишне речи.
И као песник говорим сувишене речи и у том социјалном окружењу често сам се провео као Мешини јунаци, рекао је Илић.
Каже да је себе увек доживљавао као алтернативног аутора и када је видео да постоји велика могућност да добије награду „Меша Селимовић“, погледао је ко су претходни лауреати.
Човече, постајеш естаблишмент, била је његова прва реакција и нагласио да је чињеница да је добио признање од стране великог жирија, где је могућност лобирања сведена на минимум, чудо.
Награде, сматра, не подстичу на писање.
На писање подстиче унутрашња нужност, фасцинација светом, али и то некад није довољно. Некад можете бити фасцинирани светом, постоји унутрашња нужност да се изразите, а ви се опет не изразите. Награде нису подстицај за писање, оне долазе после, оне су признање, оне су сова на крају филозофије, рекао је Илић.
