То је и филм о одрастању, правим другарствима и тешким издајама, као и дубоким тугама и животним невољама, али и тренуцима среће, смештеним у готово митски простор београдског Дорћола. А како још замислити филмску причу о фолк звезди, окружену шанерима и тврдим момцима са асвалта, а да у њој, поред певања, нема и пуцања. Намера креативног тима филма је била јасна - начинити романсирану биографију певача и ухаватити дух времана током вишедеценијских збивања са и око Џеја. Међутим, са замислима све најчећеше иде добро, али их није увек ни лако, ни у целини, успешно преточити у жељено. Врло брзо након пролога, глeдалац је суочен са отупљеном оштрицом стварносне приче, што је можда и укалкулисан данак потреби да се суровост реалности стилизује спрам главнотоковских узуса српског актуелног филма: по принципу - о најгорим стварима не претеривати ни сликом ни речју. Па можда све мало и засладити.
Тако, готово половина филма протиче углавном као апотеоза истинског другарства насталог и одржаваног у двориштима и на улицама кварта, поправном дому и култним кафићима, која брзо губи животност и уверљивост учесталим понаваљањем варијацијом сцена исказа етике пријатељстава, солидарности и љубави. И мало тога се догађа, сем што ликови полако старе, сусрећући се и растајући се. Ову суштнску укоченост и незаустављив енергетски пад, упркос напорима солидне глумачке екипе да разигра нешто чега у сценарију нема, узбуркаће својом еруптивном појавом и делањем, као подводни вулкан, Џамбa (Марко Јанкетић), Џејев рођак познат криминалац Исо Леро, својевремено „краљ Дорћола”. Представљен je као лудо храбар, непокорив, суров, мрачан, самодеструктиван, ретко у домаћем филму виђени, принц таме. С друге стране, Џеј (Хусеин Алијевић, у лику старијег издања певача) као млађи Џамбин брат, заувек момак дечачког лика и разоружавајућег осмеха, иако стално на ивици закона, његов је ипак слабашни антипод, нехотично је у овој причи остао у сенци, успевајући, да као бескрајно симпатичан мали, дође до неких мрвица и живота и пара.
Као стасао младић, тек у другој половини овог двосатног, по речима аутора, скорсезеовски замишљеног урбаног епа, Џеј заправо запева. Ту креће и неки други филм окренут музичкој и естрадној страни певачевог живота и каријере. Међутим, ехо претходних година, као неминован део приче, као и активирана објашњења односа Џеја и његових муза за тренутке певачког надахнућа, па и бајковито срећан однос са креативно продуцентским тимом: Марина Туцаковић, Александар Радуловић Фута и Рака Марић, тако су уметнути, да иако сликовити, не доприносе емотивно у очекиваној мери музичком потенцијалу овог, требало је, кулминирајућег дела филма. Илуструје то и изостанак жељеног, правог трагичног врхунца у монтажној секвенци споја естрадног тријумфа Џеја и Џамбиног одласка у вечност, која делује пре као „филмски” прорачуната него амбивалентно потресна.
Занимљиво је да у конкретним амбијентима, али и као звучна подлога прве половине филма доминира искључиво музика Оливера Мандића, као урбани звучни печат Београда с краја XX века. Касније, Џејев поп - фолк као да из неког разлога није у потпуности искоришћен, што би се могло очекивати за један филм који се, можда и неутемељено, ишчекивао као музичко-биографски филм, те зато и са више песама које је изводио Џеј. По свему судећи, творци „Недеље” су имали и додатну амбицију оличену у захтевном задатку да креирају жанровски микс који на обе своје стране тежи врхунцима. Оно што је остварено јесте средњег домета и интензитета, понекад тромо, понекад недовољно мотивисано, али ипак у свих својих два сата гледљиво.
Савремени наративни филм у својој природи на првом месту има нешто што је у вези са емоцијама, уметнички сублимисаним, дакле ипак корисно лажним, а својственим и поп - фолк сензибилитету, сазданом од патоса и сваковрсних претеривања и екстрема, и оног лаганом инстант па и кич митологизовању свакодневног, или пак, неког не баш уобичајеног живота. Наговештаја да би то могла бити иделна комбинација за настанак и будућих биоскопских атракција инспирисаних тим делом музичког света, има. Тако је бар када је реч о доминантној главнотковској струји актуелног српског филма који се у последње време са повишним амбицијама, као и у овом случају, како на продукционом плану тако и креативно-занатском, хвата у коштац са оживаљавањем прича са овдашње фолк - поп сцене разноликих карактера и епоха. Овакви филмови су и прилика, не само за широко постављено конзумирање носталгије и „покретање“ емоција, већ и истаржање шта је од свега из те галаксије издржало тест времена и да ли је у свему томе, свиђало се то неком или не, као овде доминантном облику популарне културе, ичега вредног и било.
В. Црњански
