Након готово четири деценије итекако запаженог присуства на српској литерарној сцени, двадесетак објављених наслова и бројних књижевних признања, да ли већ на темељу тог искуства можете да процените какав одјек може имати нова књига с којом излазите пред читаоце?
– Можда делује чудно, али заиста никада нисам размишљао о томе какав ће живот имати нека моја књига. Чак верујем да ни не треба тако шта планирати, јер онда то делује превише смишљено. То је као када је неко „превише добар у љубави”. Мора ипак постојати некакво зрнце наивности, преузимање ризика... Младим писцима сам увек говорио да је њихова прва књига заправо њихова једина књига. Као када ставите све на једну карту. Јер чињеница је да, након што сте објавили прву књигу, увек постоји могућност да ће она заиста и бити једина. Напросто, опасност од „кризе друге књиге” није безначајна. С друге стране, ако је неко критичан према вашем првенцу, може вас оборити утисак да је то заправо потпуно, чак апсолутно одбијање ваших укупних креативних потенцијала. А то уопште не мора да буде тако. Читаоцу може да се допадне тек четврта ваша књига, а да му се шеста страшно свиди. Но, то схватите тек касније. Једноставно, књиге иду својим путевима, неке вас изненаде кад наиђу на добар одјек, а неке опет краткотрајно узлете па одједном оду у сену...
Да ли сте се суочили са баш таквим животом неке Ваше књиге?
– Рецимо, „Венеција” је кренула страшно добро, продала се у неких три-четири хиљаде примерака, што је код нас врло добро. И онда је све стало. Е сад, нити ја знам зашто је иницијално интересовање било толико велико, нити зашто је у неком тренутку напрасно опало. Али та „Венеција” је мени јако драга, без обзира на то што је имала такав живот. Слично је и са књигом „Сунце овог дана: Писмо Андрићу”, коју сам посветио љубави према ономе што је Андрић писао и једној врсти осећаја да се ради о једном несхваћеном писцу. Да, сад ви кажете: па ко је онда схваћен ако је Нобеловац који је у свим уџбеницима - несхваћен? Али суштина и јесте у томе да урадите све што можете да писањем изразите оно што вас негде ирационално занима. У ствари, увек сам веровао у то да треба писати о ономе што вас провоцира, или вас усхићује, или чега се највише плашите, или о нечему што недовољно добро познајете па по том терену истражујете. Никада нисам био склон тврдњама да књижевник треба да пише само о ономе о чему све зна. Па то је најдосадније...
„Песма о три света” је у основи барокна прича о жени из Пераста коју су гусари отели да би је продали у Тунису, а потом је судбина одвела у Америку, у Салем, па и међу Индијанце. За овај роман је ваљало и прилично истраживати?
– Свакако да није штетило што сам по вокацији историчар. Дакле, причу о Америци с краја 17. и почетка 18. века мање-више сам знао. Генералну причу о исламу тог периода сам знао, али је требало продубити је. Заправо, највише ми је времена узело истраживање венецијанске Боке. Када дођете у Пераст, имате споменике Матији Змајевићу, Вицку Бујовићу... али ниједан женски. Ова књига зато представља својеврстан споменик Пераштанкама тог времена.
Уз све друге обавезе, кад уопште стижете да пишете, а камоли да напишете књигу попут „Песме о три света”?
– Идеја о овој књизи се родила још негде 2009/10, али нисам на рукопису стално радио, већ је ту било мноштво других ствари. Али фајл је постојао, и то под називом „Роман троугао” – јер се дешава у три света. У том фајлу је било неких 150 страна белешки, али прилично несређених, неодређених. Међутим, када сам пре три године одлучио да одлагања више нема и да књигу ваља завршити, онда сам на њој радио безмало свакодневно. И не кријем: пишем помало ујутру, поподне и увече, између других ствари које радим. Увек сам, у ствари, крао време за писање. Од чега? Од свега! (смех) И накупи се тога у дану сат и по до два. То уопште није мало. Роберт Музил је говорио: Ако само пола сата од 24 вежбате, бићете као пантер. Наравно, не мислим да се то може односити и на писање, али чак ни пола сата писања нија мало – ако не одустајете. И увек сам препоручивао младим писцима: најпре, поставите пред себе циљ који је у том тренутку мало већи од вас, па тежите да му дорастете; и друго, не презирите тих пола сата, јер то је дугорочно јако, јако много.
Мирослав Стајић
