Нажалост, што се тиче читалаца, ова фантастична крилатица као да данас важи, у сасвим другом контексту, за свет (савремене српске?) књижевности. Као да се неки антикњижевни Гандалф поставио одлучно између “старијих” писаца и њихових књига, па “штитећи” читаоце, изрекао одлучно: нећете (више) проћи! Тако је између савремених читалаца и до пре пар деценија врхунских писаца, попут Киша, Пекића, Булатовића... одједном постављена баријера која, тренутно, нажалост, готово да је несавладива. (О Селимовићу, Андрићу, Црњанском или Ћопићу не треба причати у овом контексту, али питање је и колико њихова улога класика заправо обезбеђује нормалну читалачку рецепцију?)
Ипак, један писац успео је да прескочи ову прилично озбиљну препреку; реч је о Милораду Павићу, а добар повод је објављивање прва три тома његових књижевноисторијских и есејистичких дела: “Историја српске књижевности барокног доба (17. и 18. века)”, Историја српске књижевности предромантизма” и “Историја српске књижевности класицизма” (уредник Сава Дамјанов, издавачи КЗВ “Милош Црњански” и Народна библиотека Србије). Ове су књиге, наравно, строго научног дискурса, али то не треба да завара читаоце.
Уосталом, сећају се Павићеви студенти предавања на којима је казивао баш знања која су сада систематизована у овим првим томовима очигледно темељније и свеобухватније едиције. Неки од њих су, тада, сматрали да су му предавања помало досадна (нас пар другара који смо тако неразумно сматрали да смо већ, што би рекао Саројан, “будући велики песници”, иако нисмо имали ни исписаног стиха вредног пажње), други да је помало непријатно бити прозиван и излазити на таблу са кредом међу прстима и бавити се, уживо, пред другима, не баш лаком вештином версификације (стидљиви и дискретни), а они трећи, мудрији – моја будућа супруга и пар њених углавном колегиница - долазили су на предавања с радошћу, страсно, уживајући јер су на време схватили да се професор Павић, историчар књижевности, у једном златном тренутку трансформише и почиње, заједно са њима, пред њима, да исписује “Хазарски речник” мешајући “сиву и златну”, што би отпевао и Бајага, и бивајући обојен тешким бојама (Горан Баре и Мајке), тако да се пред њима одвијало велико чудо стварања.
Тако је Павић леденим дахом дискурзивног (научног?) текста темељеним на натукницама сцијентизма рационално и историјско с лакоћом преводио у ирационално и аисторијско деструирајући вероватно и постојеће, стварајући алтернативну историју, истовремено и алтернативни паралелни свет народа Хазара који је у 9. веку насељавао простор између Дона и Кавказа. Уколико је писање савршен облик времена, како то каже Ле Клезио, онда би читање морало бити надахнута свест о том времену, па читали ми историјску хронику, теоријску студију или роман, а онај тренутак разумевања исписаног, који је судбоносан баш као борба Гандалфа и Балрога у руднцима Морије, луцидно је и неизбежно откровење које лако измиче скривајући се у амблематском, а прелепом писму.
Сада, годинама касније, појавили су се нови комадићи универзалне, фантастичне пазле, теоријске и историјске књиге за које можемо само да претпоставимо да ће, у времену које не тече линеарно, у земљама снова и књига које и даље, накнадно откривати Павића, Мајстора Павића, хроничара Хазара затвореног у Алеф – универзум, заувек посутог магичним прахом, осуђеног али дарованог да за све нас производи (читалачку) чаролију.
Јер, знано је, повремено се дешавају отклони у времену, избацивање из ритма снажне водене струје, као када би победнички брод (Књига) на тренутак спустио сидро, зауставио се, да би морепловци (писци и читаоци) пехаром пуним зрелог пива прославили тренутак тријумфа.
И нико неће моћи да каже “нећеш проћи”, јер Павић је прошао.
Ђорђе Писарев
