Нова књига Љиљане Д. Ћук представља њену другу збирку кратке прозе, у којој једноставним потезима оцртава ликове усамљеника, неснађених у симулакруму живота. Сачињена од једанаест прича, збирка је уоквирена двема са истим јунаком, писцем, при чему читалац не прати његов развој, колико развој технологије која га окружује. У том смислу знаковити су наслови: прва прича носи назив „Уреди десктоп по саветима Паула Коељаˮ, а последња „Уреди текст по саветима ChatGPT-јаˮ. Мишљење живог човека, ма колико је према уреднику Срђану Срдићу Коељо заправо „гуру опште малограђанске тупоумностиˮ, замењено је вештачком интелигенцијом. У целини збирке то, међутим, значи само савршеније велове којима човек прекрива своју перцепцију стварности. Одсечним, али не и драматичним покретима, ауторка раскрива велове пред очима читалаца, док њени јунаци остају неретко огољени у својој делузији, без храбрости и воље да прогледају и сами.
У првој причи писац своју стваралачку кризу не жели да преоброди онако како је то једино могуће – стварањем. У потрази за инспирацијом следи друге и бира лака решења, неспреман да прихвати било какву врсту одговорности. Ако „бити писац значи бити одговоранˮ, и ако је „тешко носити дар препун одговорностиˮ, стваралачки интегритет бива подређен имиџу, с циљем да се свако преузимање одговорности избегне. На сличан начин угрожен је морални интегритет других јунака у збирци Услови нису битни. Страда, притом, и њихова аутентичност, па они „не знају ко суˮ, крунећи се и трошећи у „блаженству имања туђег живота уместо свогˮ. Једна од најбољих прича у књизи носи назив „Никад се неће десити нешто лепоˮ. Безнадежност оваквог наслова иронија је доведена до крајности, будући да ауторка, упркос тешким темама које бира, не утапа своју прозу у мрак и јад. Ако је у причи „све сиво, само је бес љубичастˮ, у фокусу је управо оно људско што се издваја из сивила. Обичне животне ситуације непредвидиво померају кривуљу беса и опседнутости младића, емотивно заробљеног у давно завршеном односу. И други јунаци заглављени су у протоку времена, понављању „увек истогˮ и рутини, те је зато проза Љиљане Д. Ћук уверљива, топла и сетна: ми сведочимо јунацима који тихо вену у својој свакодневици.
Разговор је редак у овој књизи, а речи се само прекуцавају и бришу: на лаптопу писца, у непосланим смс-овима, у дактилографском препису туђих речи. У кафани је ћутање знак поштовања, док у фабричком насељу нема разговора међу супружницима. Тишина је као заштитни слој за самообману, а самообмана, за ескапистички настројену читатељку, бива „најлепши степеник лудилаˮ. Теме којима се ауторка бави провокативне су и актуелне: женски алкохолизам, емиграција младих, смисао психотерапије, еутаназија, хомосексуализам. То су, уједно, и они идејни елементи којима ауторка приступа озбиљно, без површности која карактерише, на пример, успутни помен национализма. Снага прозне речи Љиљане Д. Ћук није у описима, заплетима, или дијалозима, већ у атмосфери коју чине осећања и мисли, деликатне, а оштре попут разломљеног стакла. Тако колебање између матерњег и новог, непотпуно усвојеног језика, засеца у већ начети расцеп личности: „...нестала сам и у језику и то је добра мимикрија. Ако не могу да се искажем, не постојимˮ.
Писац у последњој причи нема снаге „да да свој отисакˮ, због чега више и не постоји у свом тексту – њега пише и уређује ChatGPT. Сличне слабости нагоне и друге ликове на мимикрију, све до потпуног растакања и нестајања. Услови нису битни јесте зато неадекватан, чак исподпросечан наслов за дело, које се успешно одупире дезинтеграцији у самој књижевности, дајући јој боју, свежину и аутентичност, уз вредан отисак на нашој савременој књижевној сцени.
Сања Перић
