Када не пише каже да чита, секира се због пропасти света, уређује едицију „Равнотежа” у Уметничкој галерији „Надежда Петровић”, слуша музику од Баха до Ролингстонса, понекад одлази у позориште, на изложбе, концерте, у шетње поред Мораве и у чачанске кафане. Ретко путује и не воли госте.
Његов актуелни роман, „Пакрац”, кога је објавио пре два и по месеца, добио је недавно Награду „Београдски победник“ и са још четири романа ушао у најужи избор за Нинову награду.
На књижевној сцени је већ неколико година присутан феномен награда, понекад се више расправља о жирирању него о делу које је награђено. Да ли су за Вас бројне награде које сте добили биле подстрек или оптерећење?
– Награде би требало да промовишу књиге, да подстакну што више људи да их прочитају. Неке то и успешно чине, зато им се и радујем. Мени не сметају полемике које се често воде око појединих награда и чини ми се да и те полемике доприносе промоцији књига, мада то поле- мичарима вероватно и није основни циљ. Ипак, када прође време остају само књиге и приче о ауторима, што је ваљда суштина.
„Пакрац” на трагу досадашње поетике
– У свим својим књигама бавио сам се данашњим човеком и проблемима са којима се он суочава. Притом сам најчешће обраћао пажњу на такозване мале људе, односно на оне небитне, заборављене. Они су главни јунаци мојих романа и прича. Та прича о пораженом човеку чини „Пакрац” сличним са мојим претходним романима. Ако се томе дода препознатљив стил, мислим да се и те како уклапа у досадашњу поетику.
Да ли је роман „Пакрац” слика савременог српског друштва или само уметничка фикција?
– Тема романа је свеприсутно насиље у друштву. Вести из црне хронике су постале најважније вести у свим медијима, људи их читају, слушају и гледају, притом немају емпатије према жртвама, нити зачуђеност количином насиља, ни запитаност зашто се све то догађа. Навикавају се на црну хронику, а навика је опасна јер анестезира ум и од људи прави роботе. Пасивно посматрање насиља је лоше скоро као и насилничко понашање. Главни јунак мог романа је трпео насиље од малих ногу, а чим је добио прилику постао је и он насилан, изгубивши вид за границу која дели добро од зла. Мој роман је фикција која има доста тога заједничког са савременим друштвом.
У „Пакрацу”, као и у претходним романима, користите гротеску и хумор којима приказујете слику стварности, која је за неке застрашујућа, а за неке изобличена као одраз у искривљеном огледалу.
– Главни јунак романа „Пакрац” је човек који није рашчистио са прошлошћу, нарочито са догађајима који су обележили деведесете године прошлог века. Рат је оставио неизбрисиве последице на њега и направио дубок расцеп у личности, мада су пукотине постојале још у његовом детињству и раној младости. Он је, као повратник са ратишта, усамљен, несхваћен, неснађен, нигде не припада, нико се због њега не брине, никоме не треба и његов живот је опустошен. Његова слика стварности повремено јесте гротескна, неке ситуације које доживљава јесу смешне, али то је горак смех. Да повремено нема и смешног у роману, бојим се да читаоци не би издржали све сцене насиља које су описане.
Роман храбро и провокативно отвара питања зла и моћи, оценио је жири који Вам је доделио Награду „Београдски победник“. Јунакиња романа Ира каже да зло није напољу, него у нама.
– Питања добра и зла су заокупљала људе и у књижевности и у животу, у свим временима. Све је остало исто само се с времена на време промене одговори. Једно од вечитих питања је и да ли се злочинац рађа или постаје. Мислим да је један од разлога зашто се у данашњем свету не сналазимо добро и тај што раније нисмо разрешили нека важна питања. Требало је да се одавно суочимо са њима. Јунак мог романа на крају жели да се суочи са аветима из своје прошлости, што није лако и за шта нема довољно снаге.
Главног јунака приказали сте као повратника са пакрачког ратишта. Да ли га треба схватити као негативца опседнутог убијањем, или као усамљену, несхваћену особу која не може да се уклопи у општу друштвену стварност и да пронађе своје место у њој?
– Главни јунак „Пакраца” је несумњиво негативац кога су таквим учинили породица и друштво, као и време зла у коме је живео и које није разумео. Реч је о врло сложеној личности. Он се суочава са злом у себи, али и са злом и насиљем у свету око себе. Читалац ће схватити да јунака романа није променило пакрачко ратно искуство, већ да је оно само ослободило много раније развијене мрачне пориве. Пакрачко ратиште је оквир романескне приче и појављује се кроз флешбекове. Распламсавање зла, са убиством као кулминацијом, јунак испрва види као начин да се уклопи у свет из кога је од малих ногу изопштен. Читалац од првих страница романа упознаје потенцијалног убицу са свим његовим траумама, али постепено схвата да је у корену његовог понашања страх. А потрага за смислом живота и истином о властитој егзистеницији почиње из страха од смрти.
Весна Бјелић
