– Морали смо да се договоримо око једне сцене, управо раде на њој са кореографом – усред пробе јавља Миливојевић. – Мора да им све буде јасно, јер ако није, онда ћемо три пута да мењамо.
Како редитељ размишља у тренутку кад завршава рад на представи, а стижу га све те „ствари“?
– У овој фази, финалној, пуно „ствари“ долази у исто време. Костим, сценографија, човек за светло, техника са својим питањима… и одједном се нађеш у чудном вакууму у којем нема времена за глумце. Сви смо подређени ономе што треба да се одради. То је привид који траје два-три дана, после чега се све то заједно почне уигравати и бивати глумачким материјалом.
Шта све то значи за саму представу, шта публика може да очекује од Иве Андрића у сценској варијанти?
– То је увек отворено питање. Свако ко зна роман или га не зна добро, има осећање, сећање на њега. Утисак. Ово је позориште и ја имам свој кључ за оно што је важно. Мени је конкретно занимљиво оно што није један на један читљиво. Што постоји неки систем значења по којем смо све ово радили.
Које би то биле идеје и теме?
– Са великом резервом бих рекао шта је то. Једна реченица Андрића, да ништа није онако како изгледа, не верујем да је разумљива док се не претвори у конкретне сцене. За мене је та реченица ужасно модерна и савремена идеја. На површини, ово што видимо и мислимо да знамо, апсолутно никад није тако. То има везе са главним јунаком који када дође у Травник, у Босну, из Париза, одједном схвати да је дошао у свет који само на површини функционише тако како изгледа, а испод ништа није тако. Ни “да” није “да”, ни “не” није “не”, како каже Андрић. Човек се нађе у свету, логици, за коју није спреман са оним што он носи. То осећање странца мислим да је врло, врло занимљиво. Ту постоји нешто не само оријентално, него нешто што се наталожило вековима, као начин мишљења. У интервјуима Андрић каже да и данас када одете у Травник имате утисак да та психологија и осећање људи који су били везири, и даље траје. Ти архетипи су дубоки. Све ово заједно је један Травник, у који ствари стижу са приличним закашњењем.
Чињеница је да Андрићев јунак првих ноћи није могао да спава. Нови сусрети, мириси, чинили су му се нестварни, и сан и јава су му се мешали. Није човек ни данас, овде, далеко од тог утиска.
Може ли се поредити рад на Милеру и Андрићу, бар с обзиром на то да се одвија у Српском народном позоришту? Хоће ли представе бити другачија?
– Не, мени је олакшавајућа околност да радим се људима који знају како размишљам. То подразумева брзу сарадњу, процес истраживања на почетку... Волим да не откривам много, да визуелно и значењски отварам позоришу сцену, не нужно вербално... Реч је о континуитету.
Има ли везе са представом то када се почне рад у једној, а настави у другој сезони?
– Увек сам највише уживао када крајем сезоне направим генералну пробу и онда се сви одморимо од материјала. Обично снимим то и гледам током лета, како бих у наставку рада могао брже да реагујем. Сада већ могу да куцкам у дрво, јер су глумци концентрисани и поред чуда нервозе у поменутој финалној фази.
Игор Бурић
