Њен председник, др Драган Станић, и секретар Одељења за природне науке, академик Рудолф Кастори, били су домаћини националног научног скупа. Утицај промене климе на искоришћење генетичког потенцијала винове лозе, са више од стотину, претежно младих учесника. Отворила га је гђа Данијела Мирјанић, државни секретар Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде.
Климатским променама, готово драматичним, по речима директора Института за примену науке у пољопривреди др Радета Јовановића можемо се супротставити властитим генетским ресурсима, сортама насталим на нашем простору и новоствореним у нашим институтима. Оне су наше благо, важно за обнову посрнулог виноградарства.
Очување аутохтоних и регионалних сорти винове лозе је важно за развој винарства сваке земље, па и наше, рекао је Јовановић. Тиме се чува и винска традиција и промовишу виноградарска подручја у којима се оне гаје. То и науку ставља пред велике задатке, који траже озбиљна средства али и враћање научних скупова.
У запаженом излагању др Дарка Јакшића, председник Научног одбора скупа, чуло се да је предуслов за очување и промовисање традиционалног виноградарства и винарства клонска селекција. Да би се издвојио најбољи клон сложен је дугогодишњи, понекад и вишедеценијски научни истраживачки рад на побољшању особина неке сорте. Центар за виноградарство и винарство, као државна стручна установа, започео је ренесансу домаћих вина од аутохтоних и регионалних сорти.
При том се имало на уму да Србија тежи да уђе у Европску унију, која је највећи произвођач и извозник вина на свету и у њој је највећа конкуренција и у квантитативном и квалитативном смислу. Наша мала и уситњена производња не може се успешно носити са својим винским копијама интернационалних сорти, већ препознатљивим у европским и високоразвијеним винским земљама.
Преостаје нам да унапредимо производњу вина наших аутохтоних и регионалних сорти, као и лоза које су продукт новијег времена наших селекционера и оплемењивача. Вином, као најбољим производом којим се промовише нека земља и подручје допринели би развоју руралних области у којима се гаји винова лоза, закључио је др Давор Јакшић.
Валоризација локалних сорти винове лозе, као и постизање препознатљивости виноградарских подручја по њима, дуг је напоран и сложен посао. На земљи постоји огроман број сорти али због опште глобализације у производњи грожђа и вина доминира мањи број потрошачима општепознатих сортних вина. Сматра се да у свету постоји између пет и осам хиљада сорти које се гаје од 14 до 24 хиљаде синонима. Од тако великог броја у светској производњи само 300 до 400 сорти има комерцијални значај.
Према подацима Међународне организације за лозу и вино (ОИВ) 13 сорти покрива више од једне трећине површина светских винограда, а 33 сорте заузима 50 посто светских површина винограда. У таквим условима, полазне основе сваке виноградарско-винарске земље када су локалне сорте у питању је њихова идентификација, инвертаризација, очување и развој генетичких ресурса тих сорти.
Србија, као земља са дугом виноградарском и винарском традицијом, карактерише се различитим terroior условима, где су у оквиру винородне Србије дефинисана три виноградарска региона, 22 виноградарска рејона и 77 виногорја (Јакшић и сар. 2015). Овакво богатство агроеколошких услова обезбедили су могућност гајења различитих сорти винове лозе.
Тренутно се у Србији гаји 224 сорте са наменом комерцијалне производње грожђа, односно вина. Од тог броја само 13,8 посто, односно 31 винска сорта су локалне сорте које се уобичајено називају аутохтоне и регионалне сорте, каже Јакшић. Због нејасноћа око појмова аутохтоне и регионалне, он објашњава: „Без улажења у поједина литерарна тумачења назива за порекло сорти, као и званични назив као одомаћене сорте, све оне, као старе сорте (које се дужи период гаје у Србији) називамо локалним сортама”.
То су следеће винске сорте винове лозе поређане по опадајућем низу појединих површина на којима се налазе: грашац, франковка, прокупац, тамјаника, бела, смедеревка, вранац, сланкаменка црвена /пловидна,мускат крокан/ мирисавка, тамјаника црна, креаца, скадарка, кавчина, португизер, ружица (кевединка), багрина, фурминт, жилавка, зачинак, кратошија, кујунђуша, бувије, меденац бели, сремска зеленика, бакатор, липолист, седуша, езерјо, сланкаменка бела, блатина, бела динка и бела скадарска.
Узимајући у обзир да је појединачно учешће локалних сорти мање од два посто укупних површина, све наведене локалне сорте, осам сорти грашац, франковка, прокупац, тамјаника и смедеревка, убрајају се у минорне сорте винове лозе. (Наставља се.)
