Пре петнаестак година на винску сцену кренула је из подрума Милана Петровића, преко Салаша 137, а потом и рeсторана Фиш зелениш, помало стидљиво, без уобичајених агресивних таламбаса и помпе. Праћена је само сласним залогајима и лепим, помало емотивним причама о њеној судбини.
И догодило се чудо, неочекивано. На тржишту драгоцености, које важи и за вино, слава се стиче дуго, деценијама, а руши се, као кула од карата, због најмањих пропуста, наша сила заблистала је муњевито.
Готово преко ноћи, постала је миљеница многих енофила (винољубаца). У конкуренцији каква у дугој вишевековној историји нашег винарства није постојала, у којој се троше милиони за рекламе, она је засјала својом љупкошћу, елеганцијом, складношћу и свежином, толико важним кад је реч о белим винима.
До дана данашњега ни у једном медију није осванула била каква плаћена маркентишка порука за њу. Њен доказ је у њеној конзумацији. Постала је ин, нешто што се носи. Сила је успела, оно што једна моћна Немачка, винарска сила, није могла. Успешно се супротставила шардонеу и шардонеизацији која је озбиљно запретила и нашим виногорјима.
Шардоне, традиционална сорта Бургундије, у новије време омиљена је у целом свету - не постоји ниједан вински регион на планети на коме она није добродошла. Потиснула је немачки ризлинг рајнски са светског трона, да се бори за друго место, француском краљевском сортом совињон блан. Широм свeта формиран је тзв. АБЦ-покрет међу љубитељима вина: „Све, само не шардоне”. У Срему је он прихваћен оријентацијом виноградара, а шире силу.
То је и најлепши одговор на својевремени апел Светске организације за лозу вино, упућен свим виноградарским земљама да се врате својим аутохтоним и новоствореним лозама, како ускоро планета не би спала на само неколико вина, попут шардонеа, ризлинга, каберне совињона, мерлоа, пино наоара...
Сила је постала наше винско богатство које се више не испушта из руку. Племенита лоза која даје вино по мери нашег човека. Враћа нам веру у наша вина, уверава нас да постоји и лепша страна будућности. Дизајнирана је да се пије у разумним количинама, да буде релативно приступачно, а да ипак остави утисак великог вина. Пријатељ на дуге стазе. Дугометражно вино, кажу Сремци. Лако је разумљиво, читко. Има фини мирис, „разблаженог” шардонеа, и фино се пије. Жене га воле. И наши и страни винољупци, траже га и доживљавају као нешто ново. Шардоне имају на сваком киоску.
На све веће захтеве њених љубитеља, Милан Петровић је годинама одговарао новом садњом лозе. Са почетних неколико хиљада литара, у међувремену је догурао до читавих стотину хиљада, колико је произвео у берби прошле године. И то није било довољно: месец дана пре овогодишње бербе, његови танкови су испражњени до последње капи. И ове године, пролетос је засадио нових 4.500 чокота у винограду на Банстолу. На пролеће ће га проширити са 2.500 нових калемова.
Без вина су пре бербе остали и други винари који су се у међувремену определили за ову сорту: Бајило, Мрђанинин, Милановић, Курјак... Сви су задовољни овогодишњим родом, шира је већ преврела, а тренутну несташицу ублажиће технологијом убрзаног сазревања мањих количина вина.
Интересовање за садњу је све веће и за очекивати је да ће наредних година несташице силе отићи у заборав. Томе ће, кажу винари, допринети и италијански расадничари који су већ за следеће пролеће припремили неколико десетака хиљада калемова за наше винограде. Док наши мудрују. А нама да се вратимо Тозовцу и његовој песми о празној чаши.
