Тврдње да се климатским променама, готово драматичних размера, можемо супротставити властитим генетским ресурсима, сортама насталим на нашим просторима или створеним у нашим научним институцијама, биле су неуверљиве, да не кажем наивне, неутемељене, подсећајући на ону народну „што се баби хтело...”
Све до пре четврт века Шпанија, земља са својих више од милион хектара винограда, највише на свету, важила је за океан просечних, јефтиних вина, грчевито се опирала садњи француских и других најпознатијих светских сорти за најбоља вина. Тек кад је у томе попустила, у новије доба, сврстала се, за кратко време, међу власнике најбољих светских вина.
На исти начин, у прошлости, значајније скретање медијске позорности света на себе учиниле су и друге земље. Племенита капљица у њима не почива на домаћим, него на светски познатим сортама: код црног вина на мерло и каберне, а кад се ради о белим на пино бели, пино сиви, шардоне.
Без обзира што се истовремено у разним подручјима дизао глас против тзв. „шардонизације, мерлотизације и кабернетизације”. Мерло и каберне совињон, и кад се узгајају изван властитог, тј. бордовског, ареала и кад су и у винима у комбинацији с другим сортама исказују своје доминантне тонове. У многим крајевима користе се као винска допуна у капљици од локалне или локалних сорти, како би, нашки речено, пречицом, побољшали укупни утисак свог локалног вина.
Тако се са мање напора око узгоја локалне сорте, која изискује већу пажњу, код ње додаје каберне као попуна тела и мерло као обогаћивач воћношћу и заобљивач како би се постигао жељени квалитет. У Тоскани, у Италији, тако се локалном санђовезу неретко придодаје одређени постотак ове две сорте, а чувени кјанти класико је спашен законским омогућивањем њиховог додавања до 15 посто.
У Аустрији се ове две медитеранске сорте убризгавају локалној франковки, у Чилеу готово 60 посто мерлоа је у боци на којој пише carmenere. Ово су само неки од примера који говоре о силном ширењу обе ове сорте светом. У Италији, понајвише на њеном средишњем делу и на острвима, нарочито Сицилији, су се изврсно адаптирале. Од некадашњих пет посто у сортименту Италије прошириле су се на тридесетак посто. Од близу 400 италијанских апелација више од пола вина предвиђају и употребу мерлоа и каернеа.
На научном скупу у Новом Саду, првом, после паузе од двадесет година, није било прилике да се озбиљније разговара шта из богате светске шкриње винских сорти узимати као одговор на глобално затопљавање. Није на њему било ни правих саговорника за ту тему. Млади стручњаци који су га организовали и водили, како примети један мој истомишљеник су у тај посао кренули опредељењем да афирмишу старе сорте и отпишу старе асове нашег виноградарства и винарства.
На скупу је било мало седих глава, очекивао сам Владу Ковача, Петра Циндрића, Наду Кораћ, Ивана Куљанчића, Слободана Јовића и још пуно њих, којих није било. Да не спомињем многе практичаре и зналце који немају највише научне титуле, али знају понешто што не знају ни академци ни доктори.
Најмање се чуло о климатским променама и будућим предвиђањима. Глобално затопљавање није од јуче. Сећам се још пре двадесетак година, на предавању о тој теми у Новом Саду, Владан Николић наш водећи винарски зналац говорио и предлагао шта би одмах, већ тада требало почети да се истражује и код нас.
Таква истраживања код нас чекају боља времена. Али се зато препоручују као сигуран гард сунцу, суши и другим временским непогодама, сорте које најмање познајемо. Наше старе аутохтоне, за које без праве аргументације кажемо и пишемо да су наше. Знамо, поуздано, само зашто су напуштене: неотпорност на биљне болести и ниске температуре, пре свега.
Друге, европске, боље заменуле су их, на задовољство и нас који их пијемо и оних који их производе. Има резона, истина и за спашавање оних које смо напустили, без обзира да ли им је место рођења Фрушка гора,Шумадија или ко зна који део света. Одавно смо прихватили да винова лоза има више домовина а да добро вино нема држављанство.
Наше аутохтоне и регионалне сорте нису данас оно што су биле некада. У међувремену су силним мутацијама толико деградиране да би њихова садња била оправдана тек после њихове клонске селекције. А то је дуг вишедеценијски посао. А Србија је жедна вина.
