Марко ће отворити овај музички фестивал, на којем под бројем један наступа у првом полуфиналу, које је на програму 27. фебруара. У разговору за „Дневник” Марко истиче да ову песму, док је настајала, нису видели на Евровизији, нити на националном избору за српског представника, али су, као крајњи циљ, имали жељу да направе нешто што ће за њих бити потпуно ново и другачије.
– Тако смо експериментисали са разним звуковима, док нас песма није „шчепала”. То је био неки почетак. Има у њој нечег нордијског, у неком тренутку, касније, у том креативном процесу, помислили смо на Викинге, али смо, барем ми се тако чини, у стварању песме почели од Индије. То је била нека иницијална инспирација – открива Марко Мандић. – Све је „пливало” од почетка до краја. Мислим да смо прву руку песме кроз дан-два завршили и онда смо се само препустили уживању у томе да све украсимо, додамо и одузмемо. Слика је била јасна одмах, ваљда тако иде са тим неким песмама. Ми умемо да је зовемо чудовиште. То је наше мало чудовиште (смех).
Познати кантаутор, који се први пут такмичи на овом фестивалу, сматра да његова песма има више порука, па му је занимљиво да од других чује како су је доживели. Сваки одговор на постављено питање у вези са песмом, каже, може да буде тачан, јер се више тема крије у самом тексту.
– Постоје слојеви које смо желели да пренесемо. Некада се песма само деси, па не садржи неку дубљу тему или поруку. За ову, ипак, не бих рекао да је таква. Слојевита је сигурно. Не постоји само једно „дно”, ето, то су ти слојеви – наглашава Марко Мандић.
Занимљиво је како је песма врло ритмична и носи са собом позитивну енергију, а сам наслов звучи помало песимистично. Марко каже да му је веома драго што све чешће чује како је многи слушају ујутру јер ритам и мелодија дају енергију да се у добром расположењу започне дан.
– Вероватно је са звучне стране све како треба. Свака мелодија овде има свој разлог. Песма је другачија, лудачки позитивна. Дефинитивно је посебна, зато се и десило да се пријавимо. Не бих говорио о томе шта је моја главна предност на такмичењу, видећемо коме ће бити интересантна наша прича када се склопи цео тај визуелни идентитет на сцени – прича нам Марко и позива слушаоце да, уколико им се песма и његов наступ на „Песми за Евровизију” допадну „баце” неки глас, поготово што ће сви пристигли отићи у хуманитарне сврхе.
– Увек се водим оним: шта се деси, нека се деси. Ваљда ће музика наћи пут до публике, али, пошто се, некако, испоставило да је на овом такмичењу и сам наступ једнако битан, посветили смо се доста смишљању концепта, па да покушамо бар неки слој на сцени да откријемо. Надам се да ћемо успети у томе. Свакако, концепт постоји, али не бих да откривам који – наглашава Марко Мандић.
Како каже, песма „Дно” му је била све време у глави док није изашла, а сада ју је препустио публици.
– Највише слушам музику док је само моја, а онда у тренутку, када се то подели са јавношћу, то онда некако није више само моје. Изгуби се тај неки интимни моменат са песмом који имаш до тог тренутка – искрен је Марко.
Овај младић је од детињства у музици. Таленат за певање спознао је још у основној школи када је и победио на градском такмичењу као млади солиста. Каријеру је почео да гради 2012. године, од када је написао и објавио доста синглова, који су веома добро прихваћени и радо се слушају и данас. Највише се прославио песмом „Рамдагадам”, која је до данас остала једна од најслушанијих песама на нашој музичкој сцени.
Никада, каже, није био медијски лик, а, иако је по струци економиста, својевремено је изјавио да себе не би могао да замисли ни у једној другој професији осим у музици, јер, како је с почетка карије проценио, једино кроз песму може да искаже свој сензибилитет и оно што мисли и осећа.
Владимир Бијелић
