Нинине мустре: Бо­са и но­ва

Као што то обич­но би­ва ка­да поч­не­те да при­ме­ћу­је­те ве­зу из­ме­ђу оно­га о че­му раз­ми­шља­те и оно­га што вам се до­га­ђа, по­чех и ја да при­ме­ћу­јем ка­ко ми се же­ље оства­ру­ју.
nina martinovic, dnevnik.rs
Фото: Dnevnik.rs

Не­ке су ве­ли­ке, не­ке су ма­ле, али је ра­дост ко­ју осе­ћам због сва­ке од њих, огром­на! Ипак, вре­ме (за ко­је не­ки чак твр­де да ни не по­сто­ји, не­го смо га из­ми­сли­ли), не­ва­ља­ло се по­и­гра­ва са ис­пу­ње­њем же­ља, па ми се не­ка­да чи­ни да про­ђе чи­та­ва веч­ност од ка­да се ро­ди же­ља, до ње­но­га оства­ре­ња. Вре­ме баш уме да за­гор­ча жи­вот, жа­лим се у се­би, али ка­да ма­ло бо­ље раз­ми­слим, ни­је баш та­ко. Ево јед­ног при­ме­ра: одав­но сам на­у­чи­ла да је бо­со­но­го хо­да­ње из­у­зет­но ко­ри­сно. Ис­про­ба­ла сам то ви­ше пу­та на тра­ви, по пе­ску, чак и по сне­гу.

Увек сам се по­сле то­га осе­ћа­ла осве­же­но, осна­же­но и још бо­ље рас­по­ло­же­на. За хо­да­ње по пли­ћа­ку та­ко­ђе знам одав­но, као и за Кнај­по­ву ме­то­ду по ко­јој та­кво хо­да­ње до­при­но­си здра­вљу. Ма­шта­ла сам ка­ко у ра­ним ју­тар­њим са­ти­ма ше­там дуж оба­ле по плит­кој мор­ској во­ди, али та же­ља ни­ка­ко да ми се ис­пу­ни. Вре­ме од­ми­че, а ја ни­ка­ко да се до­че­пам те оба­ле.

Ово­га ле­та, куц­нуо је и тај час и же­ља ми се ис­пу­ни­ла. Уве­ри­ла сам се да је та шет­ња ствар­но не­што по­себ­но. Круп­ни пе­сак, сит­ни ка­мен­чи­ћи, пре­во­ји ко­је су на дну на­пра­ви­ли та­ла­си, све то не­жно ма­си­ра сто­па­ла и це­ло те­ло од то­га има ко­ри­сти. Во­да ми ми­лу­је но­ге, а ко не ужи­ва у ми­ло­ва­њу? Пре­пу­штам мај­ци зе­мљи све сво­је бри­ге и све што ми не при­ја и осе­ћам ка­ко ми она уз­вра­ћа пре­ра­ђе­ну, про­чи­шће­ну енер­ги­ју. У ду­гим шет­ња­ма про­чи­сте се и ми­сли, по­ста­ну не­ка­ко ла­га­ни­је и усу­ђу­јем се ре­ћи - му­дри­је. Раз­ми­шљам та­ко и о то­ме ка­ко ми је та­ква шет­ња го­ди­на­ма би­ла нео­ства­ре­на же­ља и пи­там се за­што је мо­ра­ло да про­ђе то­ли­ко вре­ме­на да бих у њој ужи­ва­ла?

Увек је ту би­ло не­ких објек­тив­них раз­ло­га: пла­жа је би­ла крат­ка, би­ла је ка­ме­ни­та, ни­је би­ло згод­но ше­та­ти. Ни­сам успе­ва­ла да уста­нем ра­но. Би­ло је ве­тро­ви­то. Би­ло је хлад­но. Из­го­во­ра ко­ли­ко хо­ћеш. И та­ко су про­ла­зи­ле го­ди­не. А у ства­ри, ја сам са­мо ми­сли­ла да же­лим да се ше­там. Зна­ла сам да би ми то чи­ни­ло до­бро и за­ми­шља­ла се­бе у шет­њи по пли­ћа­ку, али на то­ме се све за­вр­ша­ва­ло. Ипак ми је би­ло ва­жни­је да се про­во­дим но­ћу, да се ују­тро из­ле­жа­вам ду­го јер ми се у то вре­ме чи­ни­ло као да је упра­во то од­мор ко­ји ми је по­тре­бан. У то вре­ме, ра­но уста­ја­ње и по пли­ћа­ку ше­та­ње, пред­ста­вља­ло је за ме­не на­пор, а не од­мор. А са­да је дру­го вре­ме, дру­ги су при­о­ри­те­ти и дру­га­чи­је по­сма­трам жи­вот и свет.

Од­јед­ном се „ство­ри­ла“ са­вр­ше­на пла­жа, и пе­сак је баш она­кав ка­кав ми тре­ба, вре­ме је к'о по­ру­че­но, а ју­тра су по­ста­ла нај­леп­ши део да­на. И што је нај­леп­ше од све­га, имам и прат­њу у тој шет­њи, не­ко­га са ким де­лим и ћу­та­ња и при­ча­ња ко­ја ме под­јед­на­ко ис­пу­ња­ва­ју ми­ли­ном. Је­сам ја ми­сли­ла да ће ми при­ја­ти те ју­тар­ње шет­ње, али ни­сам мо­гла ни да прет­по­ста­вим ко­ли­ко!

И ја­сно ми је са­да да се све же­ље оства­ру­ју, али он­да ка­да им је вре­ме. Мој уобра­же­ни ум ко­ји ми­сли да све зна, стал­но не­што про­це­њу­је, про­су­ђу­је, оце­њу­је и кри­ти­ку­је, а у ства­ри по­сто­ји не­ка ви­ша му­дрост од тог ума, ко­ја тач­но уде­си кад не­што тре­ба да се де­си. Имам осе­ћај да сам на овом при­ме­ру ју­тар­ње шет­ње по пли­ћа­ку до­би­ла из­у­зет­но ва­жан увид, а мо­жда и ва­ма по­слу­жи: док ми­слим да не­што же­лим, као да гра­дим пре­пре­ке ка ис­пу­ње­њу. А ка­да не­што ствар­но по­же­лим, са­мо се изу­јем и то оства­рим. И осе­ћам се к'о но­ва. И бо­са и но­ва!

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.1131
Најновије вести