А стара је и тврђава зороастријанаца, која је после уништења наставила да буде гробље. Овде су древни гробови, од којих неки броје 2.400 година, али има и скроз нових са натписима на каракалпачкој ћирилици и сликама покојника, као и код нас.
Миздахкан је једно од најстаријих и највећих гробаља Централне Азије. Од давнина, место својом светошћу и тајанственошћу привлачи бројне ходочаснике. По неким изворима, комплекс је финално уништен 1338. током похода Амир Тимура, односно, Тамерлана похода на Куња-Ургенч. У близини некрополе налазило се насеље Миздахкан. Настало је у 4. веку пре нове ере и западно је од утврђеног града Ђаур-Кала. Насеље је више пута уништавано, прво током инвазије Џингис-кана, а затим га је докурусио Тамерлан. Али није „васкрснуо” опет. Од Остало је само гробље. Али какво!
Делује да је то гробље као гробље, али није тако. Специјално је јер се баш овде одбројава судбина света? И то баш у нигдини Миздакхана? Да! Према легенди, на гробљу је Светски или Сат апокалипсе, који одбројава до краја света. Сваке године по једна цигла испадне из зида „сата” и, по легенди, када падне последња, догодиће се апокалипса. Зато ходочасници који долазе овде пажљиво сакупљају камење, пажљиво га преклапајући једно поред другог и читају молитву за спасење. Они тако „подижу” поново Сат апокалипсе и граде га, одлажући „крај света”.
Ова некропола постала је место сахране локалних зороастријанаца из оближњег града Ђаур-Кала, јер су постављали своје мртве на брда да их поједу птице, а огољене кости после неког времена стављали у костурнице. И кад је зороастријанство напуштено и становници прешли на ислам, и даље је остао обичај да се мртви сахрањују на брдима, те тако већина гробаља и јесте на узвисинама, ако топографија дозволи.
Комплекс укључује маузолеје Кирика Шопана, Назлимкана Сулуа и Халфе Јережепа. Постоји легенда да је овде и Адамов гроб. Да, гроб првог човека на свету. Свакако, где год да га је Бог направио, далеко је отпешачио да би умро и ту био сахрањен. Научници ову хипотезу поистовећују са гробом Гајомарда, прве особе на Земљи према зороастријској митологији, која је сахрањена испод хумке Жумарт-Касаб. У Миздакхкану су и подземнии маузолеји принцезе Мазлумхан Сулу и Шамуна Набија.
Занимљиво је и да се на територији читавог гробља, број седам се често појављује на овај или онај начин, па је почео да игра посебну важност. Многи ходочасници сматрају да је обавезно састављање пирамиде од седам цигала у близини „Светског сата”, па постоји веровање да ће добро превладати, а да нас само срећан живот чека, то јест према локалној легенди, ови стубови испуњавају жеље учињене током њихове градње. По другој легенди, сваки од њих продужава постојање Земље за седам година, односно тиме људи спречавају Смак Света и помажу да Добро надвлада Зло.
Ђаур-Кала (на арапском Неверничка тврђава), још један је град у Каракалпакстану на Путу свиле који тврдоглаво остаје веран зороастријанској вери док га Арапи нису освојили у 12. веку и наметнули ислам. Налази се у близини града Хоyели, на десној страни реке Аму-Дарје. Ова тврђава је древна; према прорачунима научника, изграђена је у 4. веку пре нове ере. Период оснивања тврђаве одвијао се током развоја овог трговачког правца, који је био један од путева израчваног Великог пута свиле. У овом периоду посебно је развијен зороастризам, што потврђују и неке посебности изградње локалитета. Није се тако звала испочетка, али су је муслимани тако назвали због тога што су у њој живели „неверници”, тј. „ђаури”.
Од самог почетка намена тврђаве била је стратешка. Здање је имало палату за одмор владара, објекте грађене прилично раскошно за живот војних старешина и ојачане зидине за одбрану становнике од налета непријатеља. Такве конструкције се често могу срести дуж траса Великог пута свиле, али је њихова утврђеност најчешће знатно слабија. А у Ђаур-Кали се још увек види сва моћ упоришта.
Град је постојао доста дуго, вероватно због положаја на трговачком путу. Чак и у време освајања Арапа, тврђава је издржала опсаду дуже од годину дана. Непробојне зидине нападачи нису могла да заузме. Касније, кад је ипак пала, Арапи су насилно исламизирали сво становништво, а они који су се противили су побијени.
Иначе, исповедање хришћанства или јудаизма није било забрањено, већ само опорезовано. Али према зороастризма предузете су оштре мере. Делимично јер је учење ватропоклоника обесхрабрило друге религије, а противљење исламизацији било снажно. А на крају крајева, зороарстијанство није абрахамаска религија, на коју су Јевреји и хришћани имали „попуст”, већ дуалистичка, дакле – врхунски харам!
Ипак, Ђаур-Калу нису уништили Арапи. Тек је током монголског освајања један од синова Yингис-кана наредио да се место претвори у прах. Али чак и након великих разарања, уништавања зороастријских списа и расељавања ове религије по региону, сачуван је велики број артефаката тог доба.
Контура кула потврђује војну намену, на њеним врховима је горела ватра, симбол Заратустрине религије, а тврђава није служила као обично склониште за путнике, нити била само град. Научници верују да је сврха била само војна, а неки да је баш овде настао зороастризам, који су следбеници чували до последњег даха.
Након разарања, део живља је успео да избегне одмазду, отишао у суседне земље и тамо основао нови град. Занимљиво, има још тврђава са истим именом, јер су у њима становници одбили исламизирање. Један је у Узбекистану, а два у Туркменистану, али су ту живели углавном занатлије и пољопривредници. А била је каракалпачка Ђаур-Кала дом поносних и ратоборних зороастријанаца преке нарави који су то скупо платили. И заиста, пустињски ветар наносио је вековима песак и тек се назиру улице великог града, али тако пролази слава света, веле стари.
Текст и фото: Жикица Милошевић
