„Кроз векове, локација на којој се налази црква Сетог Ахилија одувек је схватана и доживљавана као света. Познато је да је на месту где се данас уздиже велелепно здање цркве постојало светилиште још у старијем гвозденом и бронзаном добу. Први материјални траг паганског храма представља Трајaнов новчић пронађен у најстаријем делу археолошког локалитета , што доказује постојање активне насеобине. Данашња црква подигнута је на темљима мале цркве која је ту постојала”, кажу за РИНУ у Туристичком центру Ариље.
Својим специфичном архитектуром и богатим фрескосликарством једна је од најважнијих српских средњовековних светиња, а на њеним зидовима сачуване су фреске из тринаестог века. Према појединим предањима, ликовима светаца чак су ископане и очи, јер су Турци за време своје владавине манастир претворили у коњушницу и нису трпели да их свеци посматрају, док су према другој легенди, очи уклоњене како би се на тај начин вратио вид слепима. На левој страни налази се изузетно важна фреска, под називом Плави анђео, чија лепота сени посматраче вековима, а песник Бранко Миљковић је о њој написо чак и песму.
„Ариљски плави анђео представља Арханђела Гаврила, који окренут надесно благосиља Богородицу, лако испруженом десном руком, а у левој носи гласничку палицу. Представом светих арханђела на прилазима олтару приписује се улога чувара светилишта, а сликани су у најсвечанијим царским или другим одорама”, истичу у Туристичком центру Ариље.
Током 14. века, за време владавине цара Душана, катедрала Светог Ахилија уздигнута је у ранг митрополије. Након тога за ову светињу наступило је неколико тешких векова, током којих је била паљена и уништавана. Половном 19. века, 1829. године почиње њено обнављање, а четири године касније поново су се, након дуго времена, зачула црквена звона. Црква Светог Ахилија сада је проглашена за споменик од изузетног значаја у Републици Србији.
(РИНА)
