Волим ја и кишу, када освежи и опере све прљавштине споља и изнутра, а волим и снег, када се све забели и шкрипи под ногама. Волим и ветар који доноси промене и мирише на далеке светове, али ми је Сунце некако најдраже. Волим га скоро као планету Земљу. Доживљавам Сунце као оца људског рода, а Земљу као мајку. Сунце је за мене симбол свега што је космичко, велико, далеко и светло, а Земља је симбол брижности, храњења, давања и ослонца. А ја сам као њихово дете. Спајам их самим својим постојањем, својим дисањем.
Када станем боса на Земљу и допустим да ме Сунце окупа својим топлим зрацима, сваки пут осетим снажно струјање кроз тело. Све се оне неке старе и устајале енергије покрену, као да главом без обзира из мене побегну и моје тело нагло живне. И мисли се разбистре и буду некако светлије и чистије. Није ни чудо што осећам такво одушевљење када су ова два космичка тела у питању, а са друге стране такву одбојност када неко нешто од та два не поштује. Познајем људе који кажу да не воле Сунце. Неки су чак алергични на њега. Излазе им неке бубуљице по кожи и онда се од Сунца скривају. А у ствари, Сунце им помаже да из себе којекакве отрове избаце. Међутим, они уместо да мало промисле које су то супстанце које уносе кроз храну и пиће или каквим се то хемикалијама мажу, па им којешта у организам улази кроз кожу, они се од Сунца скривају, не излазе дању напоље и гутају нове хемикалије да де витамин надокнаде. Некима се деси да нагло престану да подносе Сунце. И мени се дешавало да чудно реагујем када почну сунчани дани, али брзо сам схватила суштину приче: Сунце нам даје живот на овој планети, и Сунце је ту да га подржи и заштити тај живот колико год је то могуће. Зато његови зраци продиру дубоко под кожу, избацујући на видело све оне отровне материје, које смо у себи накупили.
Када год добијем неку нежељену реакцију на Сунце, ја кренем у потрагу за подацима о томе шта би то могло бити у мојој храни или пићу, што моје тело тешко подноси и што му Сунце помаже да лакше из себе избаци. Довољно је да неко време останем сама са собом након што поставим то питање и одговор увек брзо стигне. Некад се ради о превише процесуиране, индустријске хране, често су у питању слаткиши, некад су слатка или алкохолна пића, и све те тако примамљиве намирнице којима понекад тешко одолим. Али Сунце ми јасно покаже о чему се ради и онда је даље избор на мени.
Ја сам та која одлучује да ли ми више значи омиљени слаткиш, пиће, или рецимо конзервисана храна од сопственог здравља и на крају крајева, од сопственог живота. Не знам за друге, али мени је мој живот драг и не желим да га тек тако одбацим. Зато се радујем Сунцу и његовом протеривању како таме са планете, тако и таме из мог тела. А када својом светлошћу прочисти моје тело, и мој дух некако засија. Нека Сунце сија, само нека сија, да чисти и прија.
Нина Мартиновић Армбрустер
