Надежда Петровић рођена је у Чачку, 12. октобра 1873, а преминула је у Ваљеву, 3. априла 1915. године, разболевши се од тифуса док је радила као болничарка-добровољац у Првом светском рату. Наиме, осим као сликарка, била је позната и као велики хуманитарни радник. Са Делфом Иванић и Милицом Добри 1903. основала је Коло српских сестара.
У српском сликарству Надежда Петровић позната је као родоначелник модерног уметничког сензибилитета, првенствено експресионизма. Томе је допринео њен радни боравак у Минхену, а касније и посете Паризу и Италији.
Ликовни стручњаци кажу да је била у стању све да прикаже бојама: широким гестуалним потезом четке, јаким бојама и изузетно јасним и звонким колористичким односима светлих и тамних партија, без међутонова, густим пастуозним намазима, некада скоро рељефастим, са бојеним акцентима на лицима, ношњи, крошњама и стаблима дрвећа, на узбурканом небу. Даље се каже да на њеним радовима доминирају велике површине, омиљене црвене и зелене боје. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије. Током Балканских ратови и Првог светског рата бавила се и ратном фотографијом. Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата, о том периоду у њеном животу, Спомен-збирка Павла Бељанског из Новог Сада реализовала је изложбу “Надежда Петровић: С обе стране објектива”. У Чачку се од 1960. одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде Петровић и у том граду се налази галерија која носи њено име.
И. Б.
