Изложба ће представити седам уметника врло значајних за историју југословенске уметности 20. века, који су међу првима сарађивали са „Атељеом 61“: Бошка Петровића, Стојана Ћелића, Младена Србиновића, Драгутина Цигарчића, Стевана Максимовића, Јована Солдатовића и Еду Муртића. Њихова дела се чувају у обе институције, а ово је прилика да се представе путем техника које чине њихову основну вокацију (сликарство, вајарство) и таписерије. Изложбу ће отворити директорка Музеја Цептер из Београда др Ивана Симеоновић - Ћелић.
„Бошко Петровић је 1961. основао Атеље таписерије и окупио врсне уметнике већ афирмисане на тадашњој уметничкој сцени којима је поставио изазов да постану први картонисти, јер таписерија није у овој средини имала дубље корене“, каже Ана Ракић, виши кустос Поклон збирке.“Ови уметници су се и раније опробавали у другим ликовним техникама поред њихове главне вокације, било да је то сликарство или скулптура. Учешћем у изради таписерија свој ликовни језик су вешто прилагодили новом медију и тиме афирмисали, не само валидне доприносе развоју новосадске и југословенске таписерије седме и осме деценије 20. века, већ и вештину, версатилност и распон имагинације у оквиру сопствених, индивидуалних опуса.“
Представљајући уметике заступљене на овој изложби Ана Ракић указује да је највећи део радова Бошка Петровића, јер су они и највише заступљени у обе институције, а желели су и да истакну његов значај као зачетника таписерије на овим просторима, опредељујући се за низ тема које се укрштају у његовом стваралаштву, изложене су и скице за таписерије, личне фотографије. Код Стевана Максимовића нема великих одступања између два медија и таписерија прати све фазе у његовом сликарству.
Пионирска улога Бошка Петровића
„Ове уметнике везује и то што су у духу креативци, а при томе несвесни да тих година стварају авангарду, педесетих, а нарочито шездесетих година које су донеле неко ослобађање у односу на дотадашњу уметност на простору бивше Југославије али и на светску сцену“, каже Горанка Вукадиновић. Повезивала су их и лична пријатељства, разговори који су се водили у атељу Бошка Петровића на Тврђави. Атмосфера у којој се стварала таписерија потиче од Петровићеве иницијативе, одушевљеним овом техником после велике изложбе француских таписерија у Београду 1953. Кроз своју идеју о монументалном сликарству, а он се изражавао и кроз зидно сликарство, витрај, мозаик, увео је и таписерију, непознату на нашем тлу. Са таквим идејама је и кренуо у разговоре са уметницима да се покрене оплемењивање простора. Од ових седам уметника Петровић је једини таписериста, уз сликарство као његову примарну дисциплину и друге технике, али двадесетогодишња посвећеност таписерији сврстава га у ред првих таписериста на нашем тлу који је сугестивно утицао и на друге уметнике да свој израз прилагоде језику ткања.
Изложба ће представити и три уметника из Децембарске групе, мада различитих и веома индивидуалних поетика, међу којима су Србиновићеве монументалне таписерије, а од слика заступљене су оне које разрађују његову честу тему, а то је пејзаж, пригушеног, али блиставог колорита. Стојан Ћелић је такође прихватио тему пејзажа као вечиту преокупацију, а затим прелази у нека индивидуална трагања где синтетише свој метафизички предео, док таписерије кореспондирају са тим фазама у раду. Цигарчићев лиризам и интимистички постулати су овде другачији него у раном периоду, шездесетих година теме прелазе у алегорично асоцијативне представе, а таписерије које су интимне по димензијама и колориту су нетипичне за тај период. Код Еде Муртића присутно је сликарство акције које је пресудно окарактерисало дела у овој колекцији, ослобођење боја, потеза, а таписерија је у основним постулатима слична. Солдатовићеве скулптуре прати и једина израђена таписерија.
По речима Горанке Вукадиновић, кустоса Атељеа 61, нису сви уметници успевали да се прилагоде таписеријском језику. Ова изложба је настала у жељи да се проблематизују додирне тачке између основних вокација ових уметника и таписерије, у техничком смислу различитих медија, али који се визуелно морају гледати један уз други јер су они своје идеје само транспоновали у већи формат. У питању су клечане таписерије, а специфично је како објашњава ауторка поставке управо то ослањање на основне вокације ових уметника и колико су успевали да схвате да таписерија није исто што и сликарство. Изложба ће бити отворена до 20. октобра.
Н. Попов
