Тик иза огромних објеката аутомобилских фирми налази се насеље с десетак становника које припада месној заједници Шајкаш, али по свему осталом судећи,житељи припадају само себи.
„Стиже нам пошта, имамо и струју, само немамо пијаћу воду“, дочекује нас мештанин Милутин Илијевски, објашњавајући да морају да иду до ранжирне станица за рафинерију да би себи обезбедили воду за пиће. А то није баш близу и донде се стиже или преко поља или између атара.
Некада се то „насеље” звало Пољопривредно добро „Врбак” које је након Другог светског рата, када се изградила економија, бројало неколико десетина становника. А данас их је тек толико да не стигну ни да се посвађају међусобно, а камоли да попију кафу с неким из комшилука.
„Хвалим те боже да је неко дошао!“, дочекује нас и Вера Суботин, која у Великом риту 27 живи већ 51 годину.“Скоро сам ишла у „Урбанизам”, а они нису ни знали да ми овде постојимо. Тражила сам и у „Чистоћи” да нам обезбеде контејнер, али су рекли да не могу то да ураде јер нас је мало. Исти одговор добила сам и у „Водоводу” када сам их питала да нам донесу макар цистерну с пијаћом водом, ако већ не могу да нам је спроведу од фирми које су на стотинак метара од нас.“
Својевремено су им у Граду рекли да ће их иселити одатле те су сви морали да склоне живину и стоку коју су узгајали. Данас кад се зађе у то необично насеље, наиђе се на свега неколико кокошака, нешто више паса и мачака, разноразног цвећа, воћа и шибља. Чини се као мали рај на земљи. Али само онима који ту не живе.
„Раније смо имали аутобуску станицу ближе нама, сада морамо да претрчавамо друм, идемо кроз песак и прескачемо бранике. Онда нам свирају, неће да стану, а ја идем с унучићима и као да ми је лако“, жали се бака Вера, којој су се пре три године придружили најмлађа ћерка с мужем и троје деце.
Они који и иду до града, чине то аутобусом, колима, бициклом, па и пешке, а прва продавница им је тек преко канала Дунав–Тиса–Дунав. Тај комплекс је зидан између 1945. и 1948. године, а данас велика већина објеката само пропада. Тако се и кров урушио у станчићу Николе Вучковића, званог Драго, који је уједно и најстарији становник Великог рита 27.
„’Ди да одем? Овде сам стекао породицу, деца се поудала, жена умрла, ја остао овде. Куј, пемзија... Десет дана траје“, каже Драго, и пита нас како то мислимо на шта потроши пензију за неколико дана? “Овде плаћам струју, тамо плаћам струју. У мом стану се обрушио плафон па сам прешао код комшије и тамо плаћам и кирију 30 евра. Мука жива! Више дајем и на лекове него што поједем... Не бих нигде волио да одем, овде бих да останем. Само да је пут бољи и да нису преместили станицу.“
Гостију само кад је лепо време
С ким год смо причали, позвао нас је да дођемо на пролеће или лето да роштиљамо. Кажу да им породица и пријатељи углавном долазе када је лепше време јер се тада једино може уживати у природи. Ипак, најбоље би било када нико од њих не би морао ту да живи, већ да има прилику само да долази с времена на време. Тако је најлепше. „Овде ми највише фали друштва“, прича Вера Суботин, која је са својим родитељима дошла у Велики рит 27 из Црвенке.“Кумови лети дођу и буде милина, али кад оду опет исто.“
Како се Драго присећа, када се доселио с породицом 1961. године, ту је било и дечје игралиште, одређени људи су само одржавали и чували круг. Није могао ни макар ко да дође и уђе, као што смо ми недавно „банули” тек тако. И бака Верина ћерка Јасна Спасојевић се присећа свог срећног детињства када је у њеном комшилуку живело доста деце с којом се дружила и ишла у школу.
„Ја сам навикла на ово место, али мојој деци је тешко. Немају друштво, стално неко мора да их води у школу и да иде по њих. Једино ми значи што је колико-толико сигурно, односно не могу да истрче на друм док се играју и слично“, каже Јасна, која се вратила у свој дом пре три године.
Л. Радловачки
