Постоји на хиљаде комбинација, а мала неопрезност једног даје огромну предност другом. Међутим, није баш увек било тако. Некада се играо и дописни шах, где се супарници нису гледали у очи, а седамдесетих година био је у Бечеју изузетно популаран. Предњачили су, сада већ покојни, Љубиша Вукосављевић, Тибор Јакаб, Стојан Кобиљски и Ласло Пап, али и данас активни Момчило Драговић, Золтан Нађ, Обрад Сиротановић, те Радован Матић, који је пре тачно четири деценија освојио титулу вицешампиона Југославије.
– Био је то, заправо, мој деби на финалном делу 14. сениорског шампионата државе, који се играо од 1. фебрара 1978. године до 30. октобра 1979 – присећа се свакога детаља, као да је јуче било Радован Раша Матић. – У изузетно јакој конкуренцији освојио сам друго место с десет поена. Испред мене био је Сомборац др Золтан Ивегеш с поеном више, иза мене Милијан Продановић из Вогошће, крај Сарајева, с пола поена мање, док је четврто место освојио Бањалучанин Ибрахим Капић, претходни шампион СФРЈ. Друго место ми је донело, између осталог, титулу мајстора дописног шаха, место у репрезентацији и небројене непреспаване ноћи. Уложио сам много труда, али ми није жао. Међутим, жалим што је актуелна компјутеризација практично укинула дописни шах.
Одиграо је Матић до распада земље 25 репрезентативних мечева, а за селекцију Војводине „утефтерио” дупло више по разним турнирима.
Иако рођен у Бечеју 1947, четири деценије касније је напустио град крај Тисе и преселио се у Зрењанин, надомак Бегеја. Старији у завичају су га помало заборавили, а млађи нису ни упознали.
– После завршене Гимназије, студирао сам математику у Новом Саду и први посао професора добио чак у Хан Пијеску – далеко је од родне Паноније започео каријеру. – Вратио сам се у Бечеј 1973. и прво радио у ОШ „Здравко Гложански” у Радичевићу, касније од 1979. до 1987. био директор Центра за опште васпитање и образовање, који је обухватао осам основних школа и нижу музичку, а две године и управник Дечјег одмаралишата у Врсару, где су бечејска деца одлазила на летовање. Била су то лепа времена, а Сусрети просветних радника сваке године су ми још у сећању. Играо сам, чак био и председник локалног Шаховског клуба „Пион„. С титулом мајсторског кандидата имао сам рејтинг 2.425 поена. Од кад сам у Зрењанину, наступао сам за прво за „Пролетер”, потом за „Томашевац”, а последње четири године за „Други октобар” из Кумана. Био сам и друга табла зрењанинске екипе „Сантос”, која је деведесетих година постала првак „скраћене” Југославије на четири табле.
Када је одустао од дописног шаха, окренуо се припремању талентоване деце за математичка такмичења, од којих је деветоро већ доспело на републичко, а троје и на савезно. Кад је отишао у пензију 2006, најзад му је остало више времена за шах.
– Сваки дан играм по 30 партија на компјутеру, а математика каже да је то 10.950 годишње. Немојте се, дакле, чудити ако вас на интернету победи „Рузмарин 947” јер иза те лозинке није пацер – упозорава Матић.
В. Јанков
