Ко је кога избацио са терена? Да ли се деца из краја више не играју баскета, па су одрасли станари пронашли „решење” за паркирање својих аутомобила или су, пак, возачи, миц по миц, узурпирали бетонско парче дечјег игралишта и блокирали мале љубитеље кошарке који су можда вољни да се баве спортом?
Како било, слика је сама по себи тужна и приказује какво нам је стање свести – колико нам је важно да се бавимо спортом и развијамо моторичке вештине, те имамо ли потребу да уживо упознајемо нове људе и стварамо контакт са окружењем и природом. А колико је ово само доказ да смо себични, да не маримо ни за кога осим за себе и своје потребе, да се сналазимо без устручавања, да узурпирамо нешто што није (само) наше и што не служи ономе чему смо, бахатим понашањем, наменили?
Питање је сад... За све. А нарочито за комшилук са Роткварије и Салајке.
Л. Радловачки
