Како је нашла заједнички језик с енглеском мушкатлом и шта је научила о узгајању биљака од своје маме открила је за „Дневник” доценткиња на Одсеку Филозофског факултета за романистику Ивана Иванић, чији се малени балкон у Улици Павла Ивића 7, на наговор колегинице, нашао у трци за титулу најлепшег новосадског цветног кутка. На такмичење се пријавила у последњем тренутку, што потврђује да јој није циљ награда већ дружење с љубитељима биљака, те размена тајни хортикултуре и покоје саднице.
Претходни стан у којем је живела имао је већу терасу, па и избор цвећа. Део пелцера наслеђен је од пријатеља и породице, док су посебни примерци међу педесетак сорти чуваркућа које је узгајала наручени преко интернета. У животни простор на Југовићеву преселила се с породицом протекле зиме, тако да је он још у фази трансформације. Идеја има много, а мобилна висећа башта од поменуте биљке меснатих листова баршунастог сјаја будући је пројекат који ће Ивана извести са супругом инжењером.
– Више волим да купим мали расад и гледам како се, захваљујући мом труду, развија, него да добијем већ однеговану биљку – каже Ивана. – Велика љубав су ми мушкатле, код којих ме одушевљава разноликост боја и начин на који падају висеће форме. Енглеској сорти, на коју сам поносна, веома одговарају зраци послеподневног сунца који обасјавају нашу терасу, док се словеначка мушкатла, нажалост, још није „одомаћила”. Раније сам узгајала кактусе, али ми нису успевали, док код маме расту као из воде. Сматрам да цвеће уме да препозна енергију коју људи емитују.
Док машта о великом дворишту, али не и великој кући, труди се да изгради свој свет у ономе што има, био то и скромни врт, који јој пружа преко потребни одмор. Срећна што тај зелени новосадски кварт још одолева немилосрдној урбанизацији, планира да с комшијама које су препознале њену страст обогати околину украсним садницама.
Текст и фото: С. Милачић
