Екипа „Дневника” упутила се ка Рибарској улици у Бегечу, где нас је, осим дивних липи које дају невероватан хлад и уређеног дворишта, чекала и угостила Смиљка Мирковић.
Њу је на конкурс нашег листа, „Новосадске телевизије” и „Колор прес групе” у оквиру којег бирамо најлепшу башту у Новом Саду пријавила снаја Невена. Смиљкино двориште има свој ред, као и боје те се највише истичу црвене мушкатле и бегоније које у савршено равној линији стоје тамо где их је Смиљка посадила. Пространу зелену површину красе различите врсте зимзелених биљака, док је пузавица нашла своје место на крову. Да је потребно доста времена да би све дошло до одређеног изгледа, потврђује Смиљка Мирковић која се с породицом доселила у Бегеч из Футога 1984. године. Постепено је заволела Бегеч свим срцем, а жеља за уређењем дворишта постоји одувек.
– Све се радило постепено и с великом вољом, а разлози за то су бројни – казала је наша саговорница. – Можда је један од разлога моје жеље за уређењем дворишта и баште то што сам одрасла у сељачкој кући где је двориште увек било несређено због пољопривредних послова. А ја, женско дете, увек сам имала неку тежњу, љубав и жељу да се све постави на своје место. Та жеља ме никад није оставила и ево, траје и дан-данас. Осим тога, додатно ме је мотивисала трагедија која нам се догодила, када су моја деца изгубила дивног оца, а ја супруга. Желела сам да они виде да се живот одвија и даље, нисам смела да срушим све оно што смо заједнички градили, иако ми је било тешко. А цветић по цветић и живот се настави.
Смиљкино двориште је пространо те често служи за прославе рођендана, дружења и породична славља, којима се многи радују јер се, како Смиљка каже, осећају комотно и дивно у природи. Најдражи гост је унук Стефан, који ужива у игрању, док је још један унук на путу. С обзиром на пространост Смиљкиног дворишта и баште, посла има много па им се она сваки дан редовно посвећује.
– Много времена улажем у уређивање двориште јер се сваком кутку треба посветити, али не жалим се јер ме нека љубав тера на то па се створи и здрав умор – закључила је с осмехом Смиљка Мирковић. – Држим се оног што је Цицерон рекао: „Ко има врт и библиотеку, тај неће запасти у деменцију.” Имам врт, имам библиотеку, код лекара не идем, глава ме служи, и то је то. Деца су одрасла, завршили школе и раде и живе у граду, а овде долазе с љубављу преголемом.
У башти се налази и интересантна скулптура која је дипломски рад старијег сина уметника, а која представља читача новина. Неколико врста зимзеленог дрвећа је ту током целе године, док су цветнице присутне периодично. У пролеће се расцветају дивни дан и ноћ, црвене, наранџасте и беле мушкатле, пиштике, као и врста цвећа из породице каранфила, док липа и гинко показују своје чари. Осим цвећа, Смиљка прави хумус и одгаја малу повртарску башту у ћошку дворишта, а похвалила се и зачинима, попут жалфије, нане, рузмарина, босиљка и влашца, чије плодове жељно ишчекује. Плодове свог рада Смиљка гледа сваки дан са своје дивне терасе, док госте дочекује домаћим вишњама и палачинкама пуњеним јагодама и кремом. На крају дана, када падне вече, на бедему дворишта се пале три лампице које дискретно светле и красе атмосферу, чиме дају знак да се Смиљкини послови паузирају барем до наредног јутра.
К. Ивковић Ивандекић
