Предање каже и да је с њима дошао и свештеник који је са парохијанима подигао Алмашку цркву и био њен први парох, а да је приликом копања темеља пронађена икона Света Три јерарха, па је храм посвећен том празнику. Уједно су и Поповићи прихватили Три јерарха као своју крсну славу.
У мноштву припадника ове дуговечне и бројне новосадске фамилије, од којих је десетак представљено и у Енциклопедији Новог Сада, рођена браћа - Давид Дака и Алимпије нарочито се истичу трагом који су оставили у друштвеном и политичком животу предратног и послератног Новог Сада и Југославије. Колико су били свестране личности могло се недавно чути у Издавачкој кући „Прометеј“, која другу годину заредом реализује програм Дневници сеоба – записи о новосадским породицама.
Да се само узму у обзир његова архитектонска дела - зграда Апотеке на Трфковићевом тргу, палата Ватикан, Дом Удружења трговаца и други, могло би се рећи да је инжењер Дака Поповић (1886–1967) оставио неизбрисив траг у родном граду. Међутим, његовим осталим интересовањима, ангажманима и делима на пољу политике, историографије, публицистике, сликарства, па чак и фудбала, осигурао је себи стаус у плејади најзначајнијих Новосађана. Био је први бан Дунавске бановине, сенатор, публициста, оснивач листа Дан, у којима је редовно писао уводнике, критички се осврћући на актуелна дешавања у држави и свету.
На програму посвећеном породици Поповић Мушац у оквиру „Прометејевог“ циклуса о новосадским породицама, поред ауторке др Гордане Петковић, приређивач Дакиних „Сећања“ др Предраг Вајагић говорио је о њему, пре свега као о првом бану новоформиране Дунавске бановине. На Дакине немале заслуге за рад ФК Војводина, за које поједини чланови породице нису знали, осврнуо се директор Архива града Новог Сада мр Петар Ћурђев. Својим сећањима причу о двојици браће употпунили су Алимпијева праунука Даница Киселички и Дакин унук проф. др Живко Поповић износећи мноштво мање познатих детаља.
У браку са Милом Каћански, Дака Поповић је имао синове Душана и Гавру. Деца Душана Поповића, аутора породичне хронике „Летопис о Влаовићима“, Даница и Биљана, као и проф. др Живко Поповић (1960) живе и данас са својим породицама у Новом Саду, док је Гаврина кћерка проф. др Иванка Поповић у Београду.
Једнако интересантан и импресиван је и животни пут Дакиног две године млађег брата Алимпија (1888–1967). Браћа су имала исте афинитете попут сликарства, а красила их је и честитост од карактерних особина, коју су испољавали и у најделикатнијим животним ситуацијама.
Алимпије је био је парох Успенске и Алмашке цркве, први градоначелник Новог Сада после Другог светског рата, који је ту функцију обављао у мантији, народни посланик, човек неисцрпне енергије коју је, и поред тешких животних изазова попут губитка сина Живка, поседовао до краја живота. Добар беседник, даровит писац и одличан певач - мада је све Мушачеве био глас да су добри певачи. Као парох Успенске цркве први је покушао да попише суграђане страдале у новосадској Рацији и већ 1943. одржао је први помен жртвама, а када је стајао у реду за смакнуће у Новосадској рацији, пунудио је човеку с малом децом да стане испред њих надајући се да ће тако можда спасити нејач и њиховог оца испед себе. На срећу прота Поповић је избегао смакнуће, а на питање човека зашто то чини кад и он има децу, Алимпије је одговорио да су његова одрасла, а да тим малишанима треба још отац. Свештеничке дужности обављао је и у периоду када је био градоначелник Новог Сада (1944–1949). Четири године након тог мандата премештен је за пароха Алмашке цркве и на том месту је остао до пензионисања (1958), чиме му је испуњена жеља да свештеничку службу заврши у храму у којем је, као први парох, службовао његов предак и у крају у којем је одрастао.
Између два светска рата био је веома активан у друштвеном животу Новог Сада. Прота Алимпије се сматра првом личношћу грађанског Новог Сада која је стала на страну Народно-ослободилачког покрета. Највећи ударац доживео је када му је, новембра 1943, као учесник НОП-а, у борби са окупатором погинуо син Живко.
Алимпије Поповић је био и посланик у Народној скупштини Србије у којој је, априла 1947. године, предложио да се у први петогодишњи план унесе изградња Канала Дунав-Тиса. Написао је књигу поводом два века Успенске цркве, као и више прилога из историје Новог Сада. У листу свог брата писао хумористично-сатиричну колумну користећи архаичан народни говор типичан за Војводину, потписујући се као „Мита Крадић – ноћом стражар, дањом књижовник“. Знао је више од хиљаду народних и варошких песама, па је на Радио Београду наступао и као певач, под псеудонимом Јоца Подбарац. У браку са Меланијом Ранков, имао је четворо деце - Димитрија, Мару, удату Петровић, Даницу, удату Киселички, и Живка. И Алимпијеви потомци данас живе у Новом Саду и Београду.
Дака и Алимпије умрли су исте године – 1967. Такав случај је и са рођеном браћом из познате карловачке породице Ћирић – Стеваном и епископом Иринејем, који су преминули исте, 1955. године.
Зорица Милосављевић
