Дружење које је прерасло у осећај припадности, пријатељства и љубави сваки дан у том удружењу окупља неколико бакица и декица, док ће на јесен тај број, већ по традицији, бити много већи.
Екипа „Дневника” за једним столом затекла је друштво које сваки дан долази да попије кафицу или чај, одигра партију ремија и исприча све догодовштине од претходног дана. Једна од њих је Радојка Илић, која се у Нови Сад доселила из Београда пре пет година да би након годину почела редовно да долази у Поштанску 3.
– Ја сам стално овде, а долазим ради друштва и дружења – казала је с осмехом Радојка Илић. – Додатни разлог мог доласка је реми, игра коју волим да играм, а имам добру екипу, што је веома важно. Много новог друштва сам добила овде!
На сваку њену реч главом клима и њен пријатељ Маринко Чавар, који је у Удружењу познат као песник или, како његов пајташ и противник у ремију добацује, стихоклепац. Он песме пише још од основне школе, како каже, када су постојале „Мале новине”. На почетку разговора понудио се да свима улепша дан својом песмом „Картароши”. Већ први, дивно прочитани, стихови песме, „Четир’ стола, четир’ деке, сваки дека по три баке, само један има једну, ал’ за троје, чилу, вредну”, изазвали су громогласни смех. Посебно су се смејали они којима је та песма и посвећена.
Осим песме о њиховој картарошкој екипи, Чавар је прочитао и песму о домаћици Вери која је освојила срца сваког члана Удружења. Уз шалу и смех, открили су нам тајне о љубави која често покуца на врата просторије у којој се окупљају, проводе и одмарају бројни новосадски пензионери. Тако Маринко Чавар, откако је отишао у пензију, сваки дан проводи у Удружењу.
Верина кафа најбоља
Чланови Удружења пензионера тврде да имају најдивнију домаћицу која кува најбољу кафу у целом граду. Вера Рожа у Клубу ради четири године, а сваки дан од 9 до 13 часова на располагању је свим гостима. Одабрано друштво назива породицом, а посао у Клубу јој је врста терапије.
– Више смо као род него пријатељи, јер се поштујемо– вели Вера. – Више пута сам била оперисана и болесна и онда сам нашла себе међу овим људима, тако да ми све ово дође као лек. Шалимо се, па смо сви расположени. Долазе нам добри гости тако да проблема никад нема.
– У почетку то није било тако него је постојала само једна просторија, а онда се нас десетак волонтера скупило па смо радили, дежурали, кували кафе и дизали атмосферу – открио је Чавар. – Е, сад је овде све проширено, лепо уређено, просто дотерано и постоји због нас. Штета је да не искористимо све благодети које овде пружају! Овде су сви с осмехом, долазимо да убијемо мало време, да изоговарамо ове-оне, да мене мало изгрде и тако. Штета што овде немам песму посвећену 70-годишњици оснивања Удружења, у њој све лепо пише.
Долазећи тај дан до Удружења, Чавар је срео пријатељицу Милицу Бурлицу и наговорио је да сврати на кафу и партију ремија. Она је одмах почела да побеђује па се задржала више од планираног, а иначе је активна у фолклорној секцији и хору, које се организују у Удружењу.
– Кажем ја Маринку да сам у журби, али наговорио ме је да свратим мало и ево, одмах сам упала у игру – рекла је Милица Бурлица. – У Клуб долазим колико ми време дозволи, а укључила сам се у Удружење зато што волим да се дружим, а овде је друштво и те како пријатно.
К. Ивковић Ивандекић
Фото: Ф. Бакић
