Благотворна вода је случајно откривена када је код Футошке шуме крајем 1897. године бушен артески бунар, како би се тај део града снабдео здравом пијаћом водом. Бунар је био дубок 194 метара, давао је 300 литара воде у минуту, али се она морала претходно расхлађивати како би била погодна за пиће. Због пријатне температуре, већ 1898. године почела је да се користи за купање у импровизованом купатилу у бараци, уз претходно догревање. Временом се јавила потреба за већом количином топле воде, па су у непосредној близини, много касније, избушена још два бунара (1924. односно 1953. године).
Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев прва дрвена барака за бањско лечење изгорела је 1900. године у пожару. Одмах је изграђена нова, нешто већих димензија, која је 12 година служила првенствено за хигијенско купање становништва, мада су води од почетка придавана и лековита својства.
- Први идејни пројекат за градњу велелепне зграде Јодне бање настао је 1905. године, али није реализован. Касније је наручен још један пројекат код будимпештанског архитекте Имреа Франчека (1864 - 1920), а објекат је саграђен 1910. године – каже Ђурђев. - Управни одбор је 1909. године донео одлуку да Артеско купатило, како се називало, добије статус бање. Сецесијска зграда Јодне бање спаде у најмаркатније објекте на западној страни града. Саграђена је као високопартерна, са високим сутереном, тако да одаје утисак једноспратнице и окренута главном фасадом ка Футошкој улици, од које је одваја дубок парковски простор. Њеном репрезентативном изгледу доприносе разуђеност главне фасаде, са богатом малтерском пластичном декорацијом и упадљиви кровни волумени.
Иницијатор изградње Бање био је новосадски лекар др Вилхелм Вилт који је радио као стални бањски лекар и дугогодишпњи управник. Оснивач Бање било је Акционарско друштво „Варошко јодно лековито купатило и минерална вода д. д.“. Новоизграђени објекат у потпуности је одговарао функционалним потребама лечилишта, јер је за оно време био изузетно модерно опремљен.
- Купатило је било добро урађено, имало је већи број када (првобитно 40), подељених у три катергорије, луксузне, прве и друге класе – појашњава Ђурђев. - Постојала су и два базена са топлом и хладном водом, од којих је већи био са коритом у виду степеница. Бања је имала сопствену лабораторију, кухињу, централно грејање, вешерај и друге потребне просторије. Око зграде је био уређен велики парк на 20 хектара, данас познат као Футошки парк, подељен на два дела: старији са разноврсним листопадним дрвећем и новији, уређен по правилима енглеских паркова. У непосредној близини, уз ивицу парка, постојали су, за потребе рекреације грађана и бањских гостију, тениски терени, који су се зими претварали у клизалиште.
Две деценије након изградње појавио се проблем смештаја гостију којих је било све више. Због тога је Градски савет 1929. године донео одлуку да се дозволи изградња двоспратног хотела по пројекту архитекте Ђорђа Табаковића. Акционари су 1930. сложили да прошире смештајне капацитете зидањем, за оно време луксузног двоспратног хотела „Парк“ уз источну фасаду Јодне бање.
Пре Другог светског рата Јодну бању посећивали су многи угледни и имућни људи. Чак се веровало да један крак подземне лековите воде сеже до бање у Кањижи, а други до Харкања у Мађарској.
- Богати грађани Новог Сада долазили су недељом пре подне, пре одласка у цркву, на рекреативно купање у базену – открива Ђурђев. - И после рата у Јодној бањи и хотелу „Парк“, одседали су многи познати људи, међу којима и Јосип Броз Тито, Иво Андрић, Блаж Јовановић, Родољуб Чолаковић, Лајош Зилахи. Тадашња директорка Олга Шакота била је сјајна домаћица, која је знала да створи домаћу атмосферу и посебно да угађа гостима својим специјалитетима, а чувене су биле њене супе и торте.
- Хотел је изграђен за само годину дана уз бањски објект са којим је спојен такозваном „топлом везом“ у облику полукружног анекса, док је главна фасада била окренута према Улици Николе Тесле. У приземљу су били хол са рецепцијом, ресторан, трпезарија и санитарни чвор, а на спратовима собе за госте, до којих се долазило лепо обликованим степеништем – описује Ђурђев.
После Другог светског рата Бања је национализована и прешла у друштвену својину 1946. године. Од тада, под именом Новосадска јодна бања, са хотелом „Парк“, послује као здравствено-угоститељска установа. У Бањи је 1957. године формиран Центар за медицинску рехабилитацију. Бања је 1963. године променила назив у „Природно бањско лечилиште Нови Сад“, а 1966. године у „Диспанзер за реуматизам и обољења коштано-зглобног система“, а од јануара 1971. године делује као Завод за реуматизам. Поред лечења, Јодна бања је до 1970. године служила и за хигијенско купање грађана у кадама, те је деценијама, кад је било мало купатила по кућама и становима, имала и улогу јавног градског купатила.
С. Ковач
Фото: архива Дневника
