Са завршеном средњом економском школом, радила је као финансијски техничар, међутим, у 52. години остаје без посла, што данас сматра прекретницом која је одводи у хоби и задовољство. Новине купује, а док је редакција „Дневника” била у старој згради на Булевару ослобођења, поједини љубазни запослени поклањали су јој одређени број примерака.
– Са мужем и унуком отишла сам код рођаке, која је, као васпитачица, са децом правила неке сличне ситнице поводом 8. марта – објашњава Смиљка, присећајући се тога како је све почело. – Кад је моја унука то видела, рекла је: „Деда, иди по пижаме, ми се не враћамо кући, ово морамо да научимо!” Почеле смо постепено то да правимо, научиле смо основно, па сам најпре правила корпице за децу. Касније сам то развијала и усавршавала, почела сам да радим веће корпице, па и ташне. Нико није могао да поверује да је све то направљено од новина.
За радове користи класичан новински папир, који није пластифициран и на њему су, како каже, природне боје. Боји их темперама, потом премазује безбојним лаком за спољну употребу, тако да су ташне и корпице отпорне на влагу. Радове је најпре однела у једну цвећару, где ју је сачекало одушевљење, али и савет да не одустаје уколико у сличним приликама људи не буду разумели то чиме се бави.
– На тај начин највише сам развила посао и не могу да направим колико могу да продам – открива Смиљка. – Ташне не продајем скупо, јер су ми хоби и задовољство, то је мој мир. Тренутно сарађујем са пет цвећара и то чини један вид дружења, људи сазнају за моје радове, зову... Сама комуникација и одлазак међу људе већ је размена позитивне енергије. Моје ташне купују различите жене, али не узима их баш свака. Носе их оне које воле и цене ручни рад, препознају квалитет, то нешто уникатно и, по мом мишљењу, те жене су посебне. Када сретнем жене које носе моје ташне, то нема цену. А квалитет је најбоља реклама.
Смиљка признаје да би јој била највећа казна ако би неко успео да јој забрани да се тиме бави.
– Мислим да би свако себи требало да улепша живот и пронађе се у нечему, на тај начин утроши време, али и да заради додатни приход. Рецимо, пензионери се радују зато што ће добити 3.000 динара, а ја сваког месеца зарадим 13.000 или 23.000. Кад је човек здрав, може све, нема оправдања. Ако је новац потребан, радите нешто, забавите се, дружите се и зарадите, будите активни, живите – поручује Смиљка Гребовић.
Б. Павковић
