Упркос великој жељи и вољи такмичара, међу видном популацијом овај спорт је и даље слабо препознат. Правила куглања прилагођена су симптоматици такмичара, а куглане су углавном нека од тиших места у бучним градовима.
– Видећи такмичари у сваком сету имају 15 хитаца у пуне чуњеве, а од 16. иду на чишћење, а код нас се играју четири сета од 30 хитаца, свих у пуне чуњеве – објаснио је селектор Куглашке репрезентације Србије за слепе и слабовиде Милија Бјекић, додајући да један тим сачињава шест мушкараца, по двоје у свакој категорији Б1, Б2 и Б3, док једну женску екипу чине три жене, по једна у свакој категорији. – Б1 категорија је за особе које уопште не виде, а они који имају мањи проценат вида, имају туфере и наочаре. Б2 категорија баца или са две руке из места или из једног корака, и то су особе са оштећењем вида у тој мери да могу само тако да бацају, а Б3 су они који не могу да читају резултат.
Председник Градске организације слепих и бивши председник спортског друштва „Луј Брај” Горан Вуковић објашњава да је, за разлику од звучног пикада, у ком постоји звучни сигнал, у куглању за слепе и слабовиде најбитнији асистент ком је задатак да добро намести такмичара, који потом баца куглу са две руке из получучња. Како каже, много је теже него што изгледа, те се и он зачуди када неко ко је сасвим слеп оствари 450 или 500 поена, наводећи пример Загрепчанке која је једном приликом остварила чак 656 поена. Напоменуо је и да је екипа из нашег града прошле године била трећа на Првенству Србије у куглању за слепе и слабовиде.
С обзиром на то, слепи и слабовиди куглаши Србије остварују велике успехе, са више сребрних и бронзаних медаља на европским и светским првенствима, као и светским рекордом који је сам Бјекић поставио 2011. године.
– Битно је редовно долазити на тренинге и куглати, а резултати дођу сами од себе као последица тренинга – рекао је наш суграђанин, слепи куглаш Атила Силак, који се овим спортом бави већ седам година, а поред тога и атлетиком. – Правац подешавам према дасци на коју бацамо куглу, напипам у ком правцу она иде и само бацам куглу у том правцу. Проблем јесте у томе што мисли одлутају, треба сат времена бити концентрисан само на ту једну ствар, јер куглање је игра концентрације.
Међу многим такмичењима у куглању за слепе и слабовиде, у новембру је одржан и Међународни пријатељски куп, те су се екипе из земаља бивше Југославије окупиле у „Куглани Спенс”, а како каже Вуковић, превасходно ради доброг дружења, али и спорта. Овог пута наступали су такмичари из Сарајева, Осијека, Београда, али и нашег града.
– Наш традиционални међународни турнир у куглању за слепе и слабовиде одржава се у Новом Саду једном годишње већ више од 15 година, а одлазимо и код наших пријатеља из земаља бише Југославије на друга међународна такмичења и увек се лепо дружимо – објаснио је Горан Вуковић, додајући да је сезона сада прошла, али да их наредне године очекује мноштво такмичења.
Текст и фото: Н. Шолаја
