Њен рад током последњих месеци, али и пре две године, издваја бављење везом, као традиционалном техником, али на савремен начин. Пре две године била је инспирисана маскенбалима и костимираним фигурама, те је у Савезу удружења ликовних уметника Војводине направила самосталну изложбу „Ако бисмо сви ставили маске”. Колико ће тема маски ове године доћи до изражаја на крајње невероватан начин, тада није могла знати, међутим, и даље смо сведоци забрињавајуће свакодневице. Ипак, Милица је, као једна од победника конкурса „Усељење”, у организацији Удружења грађана „Ново културно насеље”, чак и актуелну ситуацију претворила у нешто лепше и током септембра окупила неколицину учесница око радионица на тему „Вез под маскама”.
– Мене, као уметницу, дотиче ова драстична промена која се одражава на нашим животима – објашњава Милица Дукић.
– Очи познаника, пријатеља, па и непознатих лица, изгледају збуњено и уплашено. Осетила сам да морам да реагујем и на свој начин забележим ситуацију, у нади да је све привремено и да неће потрајати. Сви смо то различито доживели, али дефинитивно сматрам да смо се једнако борили с осећајем стрепње и страха пред нечим новим. Мени постаје интересантна спознаја да очи, које сада долазе до изражаја, почињу много више да говоре.
Због тога је одлучила да у оквиру радионице њихова дела буду портрети под маскама. Фотографије портрета, одштампане на платну или текстилу, прошивале су разнобојним концем.
– Кроз радионице сам желела да охрабрим друге да открију вез, пробају да се баве том техником и комбинују је с нечим шта им се свиђа – наводи Милица. – Радионице су протекле успешно и надам се да сам полазнице успела да заинтересујем да наставе да се баве везом. За технику веза важни су истрајност и стрпљење, изузетно је спор, али свима га топло препоручујем јер умирује, а у исто време може да се разговара с људима. На тај начин смо се и у оквиру радионица лепо дружиле и упознале, што ми је било веома драго, а све је враћало сећање на време када су се наше баке и прабаке дружиле уз ручни рад.
Радионице су успеле да изместе људе из свакодневице, удаље их од савремених технологија и брзине живота, међутим, једнако је занимљива чињеница да једна млада особа чува традиционалну технику од заборава.
– Свој рад бих могла да опишем као савремени вез, који пружа слободу и, како имам обичај да кажем, може да се ради крајње трапаво – потврђује Милица Дукић. – Раду приступам експериментално, волим да се упустим у нешто ново, испробам нове технике и њихове комбинације, као што је у овом случају комбинација фотографије и веза. Значајну количину конца пронашла сам код куће, припадао је мојој баки. Схватила сам да је, тако колористичан, веома занимљив за уметничке радове. Постала ми је посебно занимљива чињеница да слика има и наличје, које је крајње апстрактно и одише спонтаношћу, што је рад који тренутно истражујем, односно покушавам да пронађем начин да слика буде обострано видљива. Пре две године сам за то искористила такозване светлосне кутије. Радови су на дневном светлу били представљени с наличја, а целокупни се испољавају кад се кутије осветле.
Б. Павковић
