Уз адекватну помоћ селективно усмерених и пажљиво инструисаних медија. Оних који би, с лакоћом, могли да добију ”антинационалну фреквенцију”, када би се она таквом (мрачном) логиком делила.
ПСИХОЛОГИЈА ПАЛАНКЕ
Нечији се греси и грешке посматрају микроскопом, а нечији — телескопом. Јер се све у вези власти (па и државе) сматра идеалним yаком за ударање, до миле воље и колико год се то жели.
”Изволите шутните полицијски штит, госпођице (а можете и онога што га држи пред вама)!”
И ко да се усуди да такво стање свести јавно критикује, кад чаршијско и малограђанско (плаво-жуто) друштво то тако види и, увек изнова, поставља?
Јер yип у рукама средовечне кандидаткиње за ”балканску Јованку Орлеанку” ваљда није исто што и слично возило у рукама неког државног функционера. Чак и кад тај оптуженик са стуба срама вози службено возило, а ова хероина у покушају — свој приватни аутомобил. Ко те пита за сличности и разлике, пропорције и некакву истину, кад се унапред зна ко је по овом сценарију (увек и обавезно) ”грешник”, а ко (тобожњи) ”праведник” (или ”праведница”)...
И такви (двоструки) стандарди почињу да важе као универзални и једини допустиви у овдашњој поставци ствари. Психологија, више него филозофија паланке. Али, паланачка свест је ту, у сваком случају, са све згражањем, претеривањима и оштрим захтевима ”да се казне сви кривци (наравно, само из противничких редова)”.
Па се овде буне, заједно са студентима, радницима и ратарима, чак и бивши властодршци и пребогати тајкуни, они што су све донедавно те исте своје свеже ”саборце” са најновијих уличних политичких перформанса & карневала бар десетак пост-петооктобарских година сматрали обичним закералима и беспосличарима.
И они се данас усуђују — ти досовски гоничи робова — да бесрамно и ”пркосно” помере из дубоких фотеља своју позамашну позадину, формирану непристојно дугом владавином над истим овим протестантима из сада им пожељних штрајкачких колона.
Нужда закон мења, али ћуд ових режећих хијена са промењеном длаком остаје иста. Једном србомрсци, увек противници (сопственог) народа!…
ГЛАСНО ЋУТАЊЕ
Није многима међу бучним критичарима свега што се данас ради (а са државним потписом), сметало: ни сечење вековних шума и недирнутог зеленила током прављења социјалистичких и титоистичких ”градитељских подвига”; ни рушење аутентичних чаршија и средишта дословно свих градова и вароши посвуда по Србији; као ни обарање старих и подизање нових споменика; нити вишедеценијски митомански култ ”оца свих нација” у СФРЈ конгломерату, несмењивог диктатора у маршалској униформи (комбинацији афричког и аустроугарског војног костима).
Није им сметало — онима којима данас све смета — бестидно ћутање о Јасеновцу и страдању српског народа. Нису искакали као скакавци на барикаде када је фамозни Тито распарчавао нашу Србију на три дела, а без сличног (и много логичнијег) оваквог поступка у случају Истре, Славоније, Далмације и Хрватске.
Није им сметало ни што уопште није ни било политичких избора, ни демократије, некаквих политичких партија (осим оне једне једине), макар минимално слободних медија...
Ћутали су и гледали своја посла док је рушена Његошева капела на врх Ловћена и тамо грађена (уз помоћ папске ”Свете Столице”, као вечног финасијера свих таквих неподопштина) Мештровићева паганска ”фантазија у црном”; исто као и када су на споменике нашим побијеним сународницима цинично клесали апстрактни и лажни појам анонимних ”фашистичких окупатора” уместо познатих имена стварних починитеља (из једног нашег ”братског” народа).
Незнано много археолошких локалитета, старих гробаља и некропола, историјских зграда (прве српске Скупштине крај Вазнесењске цркве, па оригиналне зграде Српске академије наука и уметности на Зеленом венцу, кружне фонтане на сред Теразија, гвоздене ограде око старог Двора и нове Зграде Скупштине...; да не причам о кућама где су живеле српске војводе, академици, научници и уметници, или о данас непостојећој Јерменској цркви у новосадском Булевару Михаила Пупина...) ВИШЕ НЕМА јер су рушени, као на траци, без иједне речи противљења са ма које стране. Ћутали су архитекти, огромна већина познатих интелектуалаца, да не говорим о ”српско-југословенским” политичарима…
ИСТОРИЈА БЕШЧАШЋА
”Рекли одозго”, ”наредио друг Тито”, ”тако је одређено и ту нема више приче”… и онда све може: и кад су у питању људи, и кад је реч о зградама, споменицима, предметима, па и о (забрањеној) истини о нашој прошлости.
Ко те пита, ћути и чекај да прође, па се онда (вештачки или искрено, свеједно) диви свему урађеном, срушеном или промењеном у Брозовој епохи.
”Нема одмора док траје обнова”, рекоше нам ти наши унутрашњи непријатељи, они исти који су Слободана Јовановића, Николаја Велимировића и Јована Дучића прогласили ”народним непријатељима”; премудрог оца Јустина Поповића отерали у неку врсту строгог кућног притвора; митрополита Јоаникија Липовца, писца Григорија Божовића, сликара Бранка Поповића и преводиоца Шекспира Светислава Стефановића — стрељали без суда и пресуде (и бацили их у први јарак крај пута, да иструну без гробне ознаке); ухапсили и бесомучно тукли младог Борислава Пекића; изболи ножем владику Иринеја Ћирића (он је и умро од последица овог линча у организацији младих скојеваца из Оџака); а дословно свезнајућег Милана Кашанина брже-боље ућуткали, физички мучили и онда отерали као пса из Народног музеја (који је успешно и домаћински брижно водио све до рата и, одмах потом, ”ослобођења”).
Све то није било довољно да овакву мрачну и деструктивну власт ти наши ”истинољупци” и ”правдотражитељи” опишу као ”најгору у српској историји”, јер се то место, изгледа, чува ексклузивно за оне који данас (својим потезима) више него успешно ометају ону избрисану садомазохистичку ”идилу” између Немањине 11 и Даунинг стрита 10, беле београдске палате са Андрићевог венца број 1 и оне у сред Вашингтона (1600 Pennsylvania Avenuе)...
ТРАКТОРИ, НЕКАД И САД
Данас се лукаво покрећу побуњеничке и студентске колоне, пале се велики и скупи трактори (тако различити од оних што су спашавали прогнану нејач из Туђманове Хрватске), подижу се пропагандни натписи и маркетиншке пароле и са слашћу стопира саобраћај на најважнијим раскрсницама, мостовима и ауто-путевима. Све са циљем да се испровоцира полиција (”ех, кад би се још и војска умешала и понеки за то виђени десничари”) и да ”падне крв”, што би био одличан изговор и просто фантастичан повод за нове и још веће уличне протесте. Са амбицијом да, на крају, прерасту у наранyасту, зелену или какву год ”обојену револуцију”, попут оне код нас већ виђене, ”отпоровске”, из октобра 2000. године.
То са старим тракторима (из августа 1995) и овим новим грдосијама (из августа 2022) представља и најужаснију, најциничнију игру оном трагичном метафором из последње српске велике сеобе — из паклене ”Олује”. Врхунац бездушне игре постојећим, свима нам и те како познатим, незаборављеним и вечно живим симболима.
Само што су онда неки овдашњи полицијаци барикадама затварали путеве нашим изгнаницима на тракторима, а сада трактори неких међу најбогатијим ”фармерима” затварају пут аутомобилима и нормалном одвијању живота у центру нашег Новог Сада.
Ова августовска ”тракторијада” има сасвим други смисао, улогу и циљ од оне некадашње (од пре 27 година).
Добро је што се све то макар није догађало баш четвртог августа, током обележавања погрома над Србима, у ђаволској игри датума из ко зна каквог и чијег (невидљивог, скривеног) центра за рушење наше државе, њеног поново откривеног отаyбинског идентитета и свих њених најважнијих градова. Уз најразличитије изговоре и сва она лажна, патетична ”оправдања”, где се неизбежни социјални и економски проблеми тек из блата уздигнуте Србије лукаво користе и деструктивно злоупотребљавају на нашу општу и дугорочну штету (и на луду радост свих наших, изгледа уједињених непријатеља).
Ваљда ћемо се дозвати памети, док не буде сувише касно.
Као да лично и колективно проживљена историја у нашем случају и није баш постала ”учитељица живота”.
Драгослав Бокан
