Због годишњих одмора, репортери Дневника нису успели раније да посете породицу Царевић, чије двориште је победило на нашем конкурсу за најлепшу башту и терасу Новог Сада. Међутим, четвртак је био право време за то, те смо се у касним јутарњим сатима запутили у Сремску Каменицу, јер се најлепша башта налази на Староиришком путу.
- Нисам ја одлучила да се пријавим на такмичење, већ супруга мог сина - каже Елизабета. - Њој се јако допало како смо уредили простор око куће и питала ме је да ли могу да се венчају у нашем дворишту. Била сам одушевљена том идејом и на моје велико задовољство и радост, сам чин се одиграо овде, у предњем дворишту. Непосредно после венчања, снајка ме је и питала да ли бих желела да се пријавим на ваш конкурс, али пошто сам мало била у стисци са временом, она је то преузела на себе, сликала башту и послала са убеђењем да ћемо победити. На крају, заиста и јесмо.
Како каже наша саговорница, са великом љубављу и задовољством уређује своје двориште већ 23 године. Одувек гаји емоције према природи, јер је одрастала у природном окружењу и другачије не би могла себе ни да замисли, осим да је окружена цвећем и зеленилом.
- Одрасла сам са баком у виноградима, воћњацима, на њиви и међу цвећем. Она је увек је имала прелепу башту са пуно цвећа, уређену онако како се то радило некада, на старински начин. Када смо супруг и ја направили кућу у Сремској Каменици и уселили се, логично је било да ћу се одмах бацити на уређивање дворишта. Данас, после 23 године могу да кажем да уживамо у пејзажу који смо створили само за нас. Имамо предње и задње двориште и увек се нешто додавало или одузимало током аранжирања, а сви укућани су учествовали у стварању нашег природног кутка. Само декорисање, налажење места где ће се која биљка посадити, у зависности од захтева које тражи, је мој посао, супруг коси траву и одржава травњак, а када дође до неких тежих физичких послова, прикључују му се и наша два сина. Ништа им није тешко - прича Елизабета.
У предњем дворишту посађени су мини четинари, јер двориште није превелико, па Елизабета не може да сади велике и високе биљке. Присутни су борови и јеле, али и огромна туја, која се уздиже испод полегле тисе.
- Волим мини четинаре, јер су и преко зиме зелени и дају одређену дозу топлине дворишту у хладним зимским данима – каже наша саговорница. - Осим тога, имамо и мали травњак у предњем делу који даје посебан тон и харизму. Ту су и трајнице, цветнице и по нешто сезонског цвећа које цвета од раног пролећа до касне јесени, те увек имам нешто што ми цвета у башти. Тренутно су љубичасте кампануле у пуном цвату, а имам и две врсте које су сад већ прецветале, затим имам маргарете и руже полегуше које су такође прецветале, а тек по неки цветић пркоси законима екологије, тврдоглаво шепурећи своје ситне црвене цветове.
Двориште води до летње терасе које је улепшано разним саксијским врстама, па се тако у жардињерама налазе мушкатле, пиштике и медовина, која воли сунце. Пузавица клематис обмотана је око стуба терасе, а наша домаћица каже да је и она прецветала, мада се и даље може видети по који љубичасти цвет да виси са стуба. Друштво му прави млађи колега, који својим розим цветовима улепшава одабрани кутак чинећи га веселијим на око. У једном делу се налази и хибискус који само што није процветао.
Наша саговорница напомиње да не мисли да мења изглед дворишта у скорије време. Мали природни рај који је изнедрен из велике количине љубави за њих представља двориште из бајке, у ком нема места негативним емоцијама.
- Не могу да кажем која ми је најомиљенија врста, јер све што је присутно у мом дворишту су биљке које заиста веома волим - напомиње Елизабета. - Четинаре волим зато што су стално зелени, током целе године, трајнице обожавам зато што ми сваке године поново цветају и изнова ме обрадују како крене пролеће, а опет ме радују и сезонске биљке, јер дају посебан тон и раскош сваке сезоне. Увек на пролеће кренем да радим око цвећа, гледам да ли расте, да ли су смрзле биљке, да се није која осушила, шта треба додати или можда, ако треба и докупити неку врсту. Доносила сам неке врсте са мора, па тако и из Јерусалима, из манастира Марије Магдалене имам врсту за коју не знам тачно како се зове, али одлично се примила.
У задњем делу дворишта простире се уредно подшишани зелени тепих. Ту су четинари, али тај део дворишта захтева другачији облик, па су тамо посађени они који расту уско, а високо. Ограду праве тује старе 21 годину, али и оне млађе које су докупљиване и својевремено сађене, не би ли обезбедиле мало интимнији простор у дворишту. Осим тога, гаје се перене, пиштике, затим кућна срећица и чуваркућа. Присутне су и друге врсте попут сандавиле, кампануле, ђурђевка, као и лала и зумбула. На средини је постављена саксија мушкатле, док у задњем ћошку доминира смоква, склањајући доњи спрат биљака од прејаког сунца. Биљке имају посебан систем за наводњавање који је намештен тако да их залива у складу са њиховим захтевима.
И. Бакмаз
