О поезији аутора чији стихови сведоче архаичним и сажетим изразом о темама песничке свакодневице говориће песници Драган Марковић и Момчило Бакрач, као и књижевник Милан Громовић, док ће стихове казивати драмски уметник Миодраг Петровић. У кратком разговору са нашим суграђанином, песником завичаја и живота малог човека, сазнали смо нешто више о његовој поезији.
Како бисте описали своје стваралаштво?
– У овом свету поремећених вредности, мој песнички став је да Србију само монашка молитва држи и да је без вере у Бога све лук и вода. Вера у Бога подразумева и слогу, а Господ нам каже да се сложимо, умножимо и обожимо. Сматрам да су моје песме као песничке формуле. Не желим да хвалим себе, али кроз њу можете да видите све што вас окружује. Како сам одрастао и сазревао у религиозној породици, схватио сам да је молитва заправо мој песнички кредо.
Колико дуго пишете поезију и да ли се тим песничким кредом водите од самог почетка?
– Пишем, као и сви, од основне школе, објављивао сам у свим еминентним књижевним часописима и зборницима, издао збирке песама „Честица”, „Придржавање” и „Кошуљица”, организовао књижевне вечери у Америци, пошто ми деца живе у Чикагу. Жао ми је што сада поезију мало ко прати, она је веома битна...
Каква је будућност поезије?
– Поезији су одвајкада предвиђали смрт, али она се и даље опире. То је та невидљива честица која је створила свет, према томе она не може да се угаси. Моја је поетика од трепавице до картице. Миљковић је рекао да се о свему може писати, тако да за поезију нема табу тема, она мора све да опише, да о свему говори и да буде модерна у исто време.
А. Чегар
