Две деценије касније, тачније пре две недеље, одлучује да се (ре)активира на друштвеним мрежама, те на Инстаћу (како назива Инстаграм) отвара налог под називом bensedinkin_svet. Ништа то не би било чудно да њена прва видео-објава, куповина на Најлону, није изазвала лавину лајкова и коментара, као да је реч о ултра-мега-популарној инфлуенсерки са дебелим стажом.
– Све је кренуло спонтано и уз зезање, заједно са најстаријом ћерком Уном која је махер за визуелну уметност – прича нам Тања, док седимо у њеној дневној соби окружени стотинама књига, цедеима, фотографијама, разним фигурицама, биљкама. – Први рил који смо радиле са Нјалона постао је скроз виралан и све ово баш лепо пролази, сад ми је екстра забава. Мислила сам да ће ово бити интересантно само мојим другарицама-плетиљама и родбини, јер кога занима шта ради тетка од 56 година!
Међутим, колико нам је свима потребан макар трачак нечије енергије, експлозије боја и радости, доказује управо број лајкова и пратилаца које је Тања освојила у трену. Иако за сада има свега пет видеа, о овој Новосађанки се може свашта сазнати – да је уметничка душа, креативна, весела, да има оца који јој и са својих (само) 90 година помаже као да је још увек младић, да је радују мале ствари, а да лепоту проналази свуда око себе.
– Дедина подршка је јако важна у свему овоме, јер не само што хоће да помогне, него и зна свашта да ради! Петља око струје, воде, уме да зида, кречи... Ја кад нешто смислим, он одмах каже да може то да и уради – вели наша саговорница, док деда мудро ћути и помно прати тенис.
Да се Пејо Равлић 1958. године није доселио у Нови Сад (из околине Добоја и Дервенте), наш град би вазда остао ускраћен за несвакидашње људске приче. По занимању је возач, а више од 30 година радио је у „Албусу” као шофер свих директора који су се смењивали. Међутим, први посао који је имао био је на изградњи Жежељевог моста.
– Кад бих се поново родио, ништа не бих друго био него возач – вели деда Пејо, додајући како је својевремено возио и камион и аутобус, а да је за воланом пропутовао читаву Европу. – Иначе, двапут су о мени писали у вашем „Дневнику”! Први пут када сам пронашао паре насред раскрснице у Темеринској, а други пут када смо писали петицију да се не сруши парк који смо садили овде иза наших дворишта, када је 12 кућа учествовало у садњи 150 сибирских брестова.
А само кад се сети како је све кренуло из ината и плетења...
– Кад сам била у основној школи, мама је рекла да нема шансе да ћу ја да плетем и онда је прорадио инат и сама сам научила, читајући књиге и новине. То је била чиста провокација! Дуго година сам плела, а онда сам прешла на ткање, па кад ми је то досадило, вратила сам се плетењу које је тада добило нову димензију, јер сам почела преко интернета да упознајем потпуно нови свет. Проширили су ми се видици, видела сам како се у свету плете, па сам тако и покренула блог – присећа се Тања.
Осим ручног рада, у сећању из школских дана јој је остало и Најлон на који је тада ишла како би продавала своје стварчице не би ли зарадила џепарац.
– И ту има прича пре приче... Међутим, од средње школе па до 2003. године нисам ишла на Најлон, а онда сам поново почела. Наравно, уз разна паузирања, али сам од пре пола године поново почела активно да идем. Много се Најлон променио, данас је потпуно другачија понуда. Али идем јер ме опушта и одмара, а не зато што ми нешто треба – објашњава Бенсединка, додајући да је најбољи улов кад се иде без притиска, али и да се око брзо изоштри за такав шпацирунг.
Тања је са својом ћерком Уном пре четири године покренула мини-бизнис – прављење ципелица од праве коже за бебе до годину дана, али и за ходање до броја 26. Све је кренуло од идеје да на бабинама однесе поклон „да се распилавиш”, па је тако и настао „Лоли свет”, који се такође налази на Инстаћу.
Осим одеће, Тања на овој новосадској пијаци купује и којекакве дрангулије како би мењала детање по кући (тако да је тренутно у фази свега што је плаво), али да је, за разлику од опуштене шетње по Најлону, касније брисање прашине поприлично живцира. А кад се засити неких ствари, има две опције пред собом: или их поклони другима, или лагерује на тавану па после неког времена поново „рециклира”.
– Велика ствар у животу је слушати себе, али да то не штети никоме. А важно је и запослити руке и запослити главу, боље него језик, то није продуктивно. Нисам неко ко кука или се жали, јер нико ми неће помоћи као ја самој себи. Уживам у свакодневним малим стварима, нема ту неке филозофије. Оно на шта не могу да утичем, не могу да се љутим ни шизим, а оно на шта могу, ја променим. Кажем себи: „Тања, среди се, набаци осмех број шест, не дижи фрку” и сви се мисле како бенседин добро ради – закључује наша насмејана саговорница.
Л. Радловачки
