То ништа не би било чудно да овај младић није 17. октобра 2017. године доживео тешку саобраћајну несрећу, после које је поново учио да хода. Атлетика је његова велика љубав и он се након опоравка вратио тренинзима. И планира да буде и светски и олимпијски шампион.
Удес се десио док је прелазио улицу на пешачком прелазу у Петроварадину. Његов отац Невен Којадиновић каже како је Милош имао спирални прелом леве потколенице, сломљену кључну кост, страдало му је неколико зуба и имао је хематоме по глави.
– Милош је имао две операције ноге, с тим да су други пут морали да му ломе кост како би је боље спојили. Стављене су му металне шипке у ногу. Сада је кост седам осмина поклопљена. Био је осам месеци у гипсу и стално је лежао, а није могао ни штаке да користи, јер је имао поломљену и кључну кост. Утврђено је да има 17 одсто инвалидитет и повређена нога му је дужа од здраве за 1 цм, али се то сада изједначује – испричао нам је Невен Којадиновић.
После скидања гипса Милош уопште није могао да хода и провео је два месеца на рехабилитацији у Дечјој болници. Био је четврти разред када се повредио, а већ наредне године вратио се тренинзима.
– Сваки дан тренирам, осим недељом. Циљ ми је да будем најбољи на свету. Још нисам био на међународним такмичењима, а надам се да ће и то бити ускоро. Надам се и позиву да будем део репрезентације, јер ми је велика жеља да обучем дрес са државним грубом – испричао је овај млади атлетичар.
Милош је свестран у атлетици, па се бави троскоком, скоком у вис, скоком са мотком, трчањем, и то препонским на 60 и 100 метара, као и штафетним. На Државном првенству за млађе јуниоре био је други у седмобоју.
– Највише воли троскок и сезону је отворио златном медаљом на Државном првенству за млађе јуниоре 20. јануара, а викенд касније био је други у троскоку на Државном првенству за старије јуниоре. На Војвођанском првенству био је први у скоку удаљ и скоку увис – прича Милошев поносни отац.
Почео је да тренира у вртићу, а са седам година је дошао у Атлетски клуб „Војводина“. Милош сматра да не би био ту где јесте да нема тако доброг тренера као што је Драгана Ђорђевић. Каже како је она знала шта треба да ради са њим када је дошао из повреде, промењен.
Милошу није тешко да свакодневно тренира, јер ни не крије да то воли. Ујутро иде у школу, Средњу машинску у Новом Саду, а после школе је редован на тренинзима. Разредни старешина, каже, има велико разумевање за његове тренинге и такмичења. Иначе, Милош је друга година на смеру техничар за индустријску роботику. И осим бављења атлетиком, жеља му је и да – прави роботе.
Љубица Петровић
