Новосадски и сегедински гимназијалци поручили: „Му­дри­ма до­ста!”

Ко­мад су за­јед­нич­ки при­пре­ми­ли про­фе­со­ри „Све­ти­не” и се­ге­дин­ске Гим­на­зи­је „Етвеш Јо­жеф”, као и по 40 уче­ни­ка из обе шко­ле. Реч је о си­нер­ги­ји на­ста­лој као ре­зул­тат пе­то­го­ди­шње са­рад­ње те две обра­зов­не ин­сту­ту­ци­је, а из­вед­ба је би­ла дво­је­зич­на и у це­ло­сти ти­тло­ва­на.

“Са­рад­ња ме­ђу шко­ла­ма је на­ро­чи­то бит­на јер ства­ра усло­ве и за са­рад­њу ме­ђу гра­ђа­ни­ма“, ка­же ди­рек­тор­ка Гим­на­зи­је „Све­то­зар Мар­ко­вић” Та­тја­на Ву­ка­ди­но­вић. “Јед­ног да­на на­ши уче­ни­ци ће би­ти гра­ђа­ни Но­вог Са­да, Се­ге­ди­на и не­ких дру­гих гра­до­ва, и ми­слим да та­кве ве­зе ко­је ус­по­ста­ве у мла­до­сти ка­сни­је има­ју ве­ли­ке шан­се да оп­ста­ну. То, чи­ни ми се, има не­про­це­њи­ву вред­ност“.

За­ни­мљи­во је да обе гим­на­зи­је има­ју по јед­но де­ље­ње на ма­ђар­ском, од­но­сно на срп­ском је­зи­ку те су мно­ги уче­сни­ци у пред­ста­ви го­во­ри­ли на оба је­зи­ка. Иде­ја о те­а­тар­ском ко­ма­ду ро­ди­ла се још у но­вем­бру, а на тек­сту је за­јед­нич­ки ра­ди­ло ше­сто­ро про­фе­со­ра из обе шко­ле. Ме­ђу њи­ма ­је и Ото Чо­лак, ко­ји је ис­та­као да је ин­те­ре­сант­на и па­ра­ле­ла ко­ју су по­ву­кли у слич­но­сти­ма и раз­ли­ка­ма ко­је вој­во­ђан­ски Ма­ђа­ри има­ју са су­на­род­ни­ци­ма у Ма­ђар­ској, али и ка­рак­те­ри­сти­ка­ма ко­је су на­се­ди­ли од сво­јих срп­ских су­гра­ђа­на.

“Без об­зи­ра на то ка­ко нас зо­ву, сви смо исти, сви смо љу­ди, и то је и основ­на по­ру­ка пред­ста­ве“, ка­же про­фе­сор­ка ма­ђар­ског је­зи­ка у Гим­на­зи­ји „Све­то­зар Мар­ко­вић” Едит Ко­вач Шмит. “Има­мо ло­ше и до­бре стра­не, ко­је тре­ба по­што­ва­ти, а то је мо­гу­ће са­мо ако упо­зна­мо дру­гу стра­ну“.

Ње­на ко­ле­ги­ни­ца, про­фе­сор­ка срп­ског је­зи­ка у се­ге­дин­ској гим­на­зи­ји, Бе­а­три­са Тот, на­по­ме­ну­ла је да је спе­ци­фич­ност ма­ђар­ске кул­ту­ре те­шко уисти­ну пре­не­ти стра­ном гле­да­о­цу, али да су уче­ни­ци ус­пе­ли да то учи­не кроз глу­му и пе­сму. При­ме­ти­ла је и да се Ср­би ве­се­ле ви­ше од сво­јих се­вер­них су­се­да, ко­ји су, ка­ко је ре­че­но и у са­мој пред­ста­ви, по­ма­ло пе­си­ми­стич­ни.

“До­ла­ском ов­де, са­знао сам мно­го ви­ше о срп­ској кул­ту­ри, а нај­ви­ше ми се сви­ђа му­зи­ка, ко­ја је бр­за и ве­се­ла“, ре­као је уче­ник из Се­ге­ди­на Бен­це Киш, док је се­ге­дин­ски уче­ник Да­вид Пи­пиц по­ме­нуо да ће се, на­кон за­вр­ше­не пред­ста­ве, сви уче­сни­ци вра­ти­ти ку­ћа­ма с не­ким но­вим са­зна­њи­ма, али и при­ја­тељ­стви­ма.

“На­ро­чи­то ми се сви­ђа што има­мо при­ли­ку да се до­бро и ква­ли­тет­но упо­зна­мо јед­ни с дру­ги­ма“, до­да­ла је уче­ни­ца „Све­ти­не” гим­на­зи­је Но­е­ми Ачаи.

Са­рад­ња с вр­шња­ци­ма из су­сед­не зе­мље, но­во­сад­ским и се­ге­дин­ским гим­на­зи­јалц­ма ни­је пред­ста­вља­ла про­блем. Не­ки од њих већ при­ча­ју је­зик оних дру­гих, као што је Вла­ди­мир Ву­ка­ши­но­вић, ко­ји је до­био уло­гу То­ше из Шај­ка­ша, ста­ри­јег Срем­ца у тра­ди­ци­о­нал­ној но­шњи тог кра­ја. Као и оста­ли ли­ко­ви у де­лу, и он је по­слао по­ру­ку о вред­но­сти за­јед­нич­ког жи­во­та два­ју на­ро­да. Ка­ко је до­дао Јо­ван Ђор­ђић, ко­ји је уче­ство­вао у при­пре­ми му­зич­ког де­ла про­гра­ма, иако ни­је знао ма­ђар­ски је­зик, то га ни­је спре­чи­ло да ужи­ва у про­це­су и оства­ри но­ва дру­гар­ства.

“По­што не знам је­зик, би­ло је те­шко у по­чет­ку, али, имам до­ста приј­те­ља из ма­ђар­ских оде­ље­ња, а са­да их имам још ви­ше и сви они су ми по­ма­га­ли да при­чам с дру­га­ри­ма из Се­ге­ди­на“,  ре­као је Јо­ван. “На­ђе се на­чин ка­да по­сто­ји же­ља. Ми­слим да је ле­по да та­ко ме­ша­мо кул­ту­ре, сви жи­ви­мо на истом под­руч­ју, ком­ши­је смо и ва­жно је да при­ча­мо о то­ме“.

Д. Ри­стић

Фо­то: Гим­на­зи­ја „Све­то­зар Мар­ко­вић”