Премда је свој театарски пут отпочео у Народном позоришту у Београду, Пера Добриновић је најупечатљивији успех постигао у Новом Саду, као глумац Српског народног позоришта. Прва улога, коју је пред новосадском публиком одиграо, била је Јован у Трифковићевом комаду „Љубавно писмо“. Неће му се дати да буде и последња, да затвори круг...
Пера се не само професионално, већ и на приватном плану чврсто везао за позориште. Женио се три пута и све су му три супруге биле глумице. Најуспешнија је била прва – Јелисавета, једна од кћерки свештеника Луке Поповића чија су се сва деца окренула театру. Јелисаветине рођене сестре биле су глумице Драгиња Ружић, Љубица Коларовић и Софија Вујић Максимовић, а зетови такође велики мајстори сцене – Димтрије Коларовић и Димитрије Ружић. Тако је женидбом са Јелисаветом Пера постао део ове необичне глумачке породице која до данас представља јединствен феномен наше театарске прошлости.
Јелисавета је била читавих дванаест година старија од Пере. Она је имала 42, а он 30 година. У оно доба, а венчали су се Добриновићи 12. јануара 1884, била је то ситуација на коју се са чуђењем гледало. А две године пре Јелисаветине смрти Пера ће постати не само глумац, већ и редитељ Српског народног позоришта.
Иначе, и сама смрт Пере Добриновића подсећа на позориште. На сјајно, узвишено позориште. Иако је последње године каријере и живота провео као члан Народног у Београду, у које ће отићи након неуспешног управниковања, Пера се 21. децембра 1923. враћа у Нови Сад како би у свом – Српском народном позоришту, обележио пола века рада. Дунђерсково позориште било је дупке пуно. Публика је одушевљено ишчекивала Трифковићев комад „Љубавно писмо“ и свог Перу Добриновића у улози Јована. У истој улози којом се новосадској публици представио 50 година раније.
Пера се шминка у гардероби. Страшно је нервозан. Мучи га велика трема. Боли га око које му је још давно оштећено отровном позоришном шминком. Треба да изађе на сцену. Узбуђење и нервоза га све више обузима. Рећи ће: „Ја ово нећу преживети!“.
Звоно које га позива на сцену почиње да звони. Пера не излази. Публика чека. Чека. Чека. Ништа. Пуној сали Дунђерсковог позоришта, публици која чека свог омиљеног глумца саопштавају да је Пера Добриновић управо преминуо у гардероби. Срце му није издржало. Његов Јован није успео да изађе на сцену, да затвори круг.
Уместо овација о педесетогоди- шњици магичне глумачке кари- јере, уместо биса и честитања, Нови Сад је 22. децембра те 1923. приредио величанствен испраћај Пери Добри- новићу. Та последња, посмртна Перина публика био је готово читав његов град.
Мирослав Стајић
