С обзиром на број препорука и занат којим се све мање људи бави, екипа „Дневника” је разговарала с Гораном, који наглашава да је цела прича кренула од његове жене Радмиле, која је цео живот кројачица. Због тога, главна делатност радње „Свилен конац” управо је поправка одеће, са чиме се посао око дрикера и нитни, како Горан каже, веома лепо слаже и чини целину, тако да људи који дођу у њихову радњу имају комплетну услугу.
– Нема ствари које не можемо да сашијемо – одлучно говори Горан Тодорић. – Оправљамо све што је од тканине, коже, а сада и скаја и свих вештачких материјала. Шијемо по мери све, од крпе до венчанице и капута. Радили смо за неке познате мајсторе као што је Барон, радили смо на основу скице, узорка или на модела дизајнера, тако да апсолутно не грешим кад кажем да можемо све урадити.
Када је реч о занату који се тиче дугмади, нитни и дрикера, Горан објашњава да су давно живели на селу, у Ђурђеву, где је било потребе за пресвлачењем дугмади, дрикера, ринглица и нитни, што је тада, како каже наш саговорник, радила само једна жена која је у родбинским односима с породицом Шовљански из Змај Јовине улице.
– По потреби сам одлазио да пресвлачим дугмад и моја покојна тетка Криста ме је једном питала: Зашто ти то не би сам радио? – казао је Горан Тодорић. – Тада ми је дала комплет неких немачких, „Асторових” алата, а пошто сам по занимању машински инжењер – пројектант, ја сам те алате снимио, нашао мајсторе који су ми их направили и онда смо, уз кројачку делатност, додали и ову, која је врло компатибилна. Кренули смо стидљиво, само сам имао алате за пресвлачење и почео сам с овом пресом коју сам сам направио. У то време алати и пресе су били страшно скупи, а радио их је Ђорђе Шовљански и још један мајстор-металостругар из Чуруга.
Током разговора с Гораном, муштерије су непрестано долазиле те је наш саговорник потврдио задовољство бројем муштерија, док незадовољство истиче висином дажбина због којих не могу да запошљавају друге јер им тада, како каже, не би остало ни за чашу воде.
Породичнни посао
Радња „Свилен конац” неколико пута је мењала име, а цела породица Тодорић је укључена у посао, а радњу сада води Горанова ћерка, Дејана Тодорић, која је завршила Факултет за дизајн, смер везан за пројектовање текстила и одеће. Дејана у школи у Инђији предаје на Смеру за текстилство, али и поред тог посла, не запоставља рад с мамом Радмилом која ју је, како каже, и научила свему.
– Драго ми је што сам имала ту срећу да имам од кога да научим, с обзиром на то да је мама у тој области веома дуго и прво што ме је научила је било да је муштерија увек у праву и да све може да се уради – казала је Дејана Тодорић. - Ја сам то наставила да радим и радо помажем око шивења. С друге стране, у школи желим да научим децу ономе што знам и могу, а пракса је веома битна, због чега се у новом систему образовања део обавља у школи, а други у одређеним предузећима где им се пружа прилика да напредују.Дејана је за „Дневник” навела да многи не желе да поправе неке предмете или ствари, због чега занати и нестају, као и да појединци не цене поправке управо због повољних цена робе на нашем тржишту. Упркос томе, она наглашава да и даље има оних који и те како цене старе занате и оних који су свесни тога колико нека корекција времена и пажње изискује.
– Далеко од тога да се не може живети пристојно, али онда радите од јутра до сутра – казао је наш саговорник. – Занати у Новом Саду се не цене довољно, али највише их цене старији људи и наши који раде у иностранству. Лети наши људи, који долазе углавном из Шведске, Данске, Немачке или Швајцарске, буквално коферима доносе ствари јер кажу да је то тамо изузетно цењено занимање и врло је скупо. Деси се да за једну муштерију радимо десет дана јер донесе толико ствари пошто јој се тако исплати.
Радња „Свилен конац” се налази у Јеврејској улици, у пасажу 24 и краси је око 150 врста дрикера, као и више од 200 врста дугмади за тексас одећу.
– Ја сам једини у Новом Саду који се озбиљно бави тим послом – казао је Горан Тодоровић. – Све ово што имам је нерђајуће, док други раде са челичним, такозваним салачким, који јако лако зарђају. Специфичан сам по томе колики избор имам и заиста ми је дивно када завредим комплимент попут: „Хвалим Бога што вас имамо”.
К. Ивковић Ивандекић
