Међутим, некада је у граду било више купалишта и она су се налазила на обалама Дунава и Дунавца, на Каналу, а Новосађани су се брчкали и у води која се накупљала на местима где се ископавала земља за потребе циглана, као и у језеру Затон, које више нико и не памти.
Према забелешкама Васе Стајића, прво купалиште на Дунаву у Новом Саду спомиње се 1828. године, било је у власништву акционарског друштва, смештеног крај Петроварадина, у оквиру којег је радила школа пливања Shola natationis. Оно је средином 19. века премештено на супротну обалу Дунава, што је омогућило новосадском трговцу Николи Патраћу да удари темеље „Швимшулу”. Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, лево од Варадинског моста, у међуратном периоду, од 1922. године налазило се купалиште „Швимшул”, које је било омиљено место окупљања имућнијих Новосађана.
– У склопу њега био је постављен велик дрвени сплав на лименим бурадима са три дупла базена и одвојеним мушким и женским одељењем – каже Ђурђев, додајући да је била организована служба са инструкторима пливања. – Највећи базен, са дном од летава, био је димензија 10 са 20 и у њему су одржаване пливачке егзибиције. Радно време је било од 6 до 20 часова, од 15. маја до септембра, и плаћала се улазница. Цена за одрасле је износила пет, а за ученике и децу три динара. Уз улазницу посетилац је добијао и купаћи костим.
Након што је Мост краљевића Томислава отворен 1928. године, саобраћај је с новосадске стране постао густ, па је одлучено да се „Швимшул” премести на петроварадинску страну. Међутим, Новосађанима се нова локација није допала, те је купалиште враћено у град, 100 метара низводно од железничког моста. Ипак, то није много помогло, те је ускоро и званично затворено пошто је све више грађана одлазило на Штранд.
Када је реч о другим купалиштима, низводно од Штранда, до пре Другог светског рата постојало је Ђачко, где су се окупљали ученици који су имали право да уђу уз ђачку књижицу. О Официрској плажи у Петроварадину постоје забелешке још од пре Првог светског рата, а назив је добила по томе што је то било официрима омиљено место за купање.
– Подбарци и Салајчани су се пре рата купали и дуж обале Канала, али је након рата индустрија загадила воду, па је сва мање људи тамо тражило освежење – каже Ђурђев. – Деца су волела да се брчкају на Ширинама, односно проширењу Канала и на Кречини, 500 метара узводно од Темеринског моста, као и на Горњем шлајзу, код преводнице на Кисачком путу.
Потпуно је заборављена и занимљивост да је Нови Сад имао језеро по имену Затон. Оно се налазило северно до каналских ширина, у ритовима. Имало је дубоку, чисту и хладну воду, а сматра се да је то залив некадашњег корита Дунава. Осим за купање, било је тајно место састанака омладине окупљене око левичарских организација. Нажалост, након Другог светског рата, када је град интензивно урбанизован, језеро је затрпано.
Слично је и са такозваним кубицима који су се стварали на местима где је копана земља за потребе циглана, а према подацима највише их је било на Видовданском насељу.
С. Ковач
