По речима портпарола Удружења Александра Јанића, они се на тај начин ресоцијализују и смањују штетне последице некадашњег начина живота, али и размишљања. Како каже наш саговорник, много важније од финансијске добити је то што се на тај начин њихови штићеници враћају међу људе и локалну заједницу, али и разбијају предрасуде код суграђана.
– На селидбе шаљемо оне који су развили однос према другом штићенику и који сами схватају потребу за разби-јањем предрасуда које се развијају због онога шта су раније били – казао је Јанић, додавши да због великог обима посла понекад не могу ни да одговоре на све позиве за превоз намештаја иако имају неколико комбија за то. – Новосађани су нас означили као добродошле, и то нам много значи. Можда и не знају колико некоме ко је дуго био одбачен и избегаван значи када је негде добродошао. Ми смо веома одговорни у том послу. Код нас нема пуш-паузе, нити одмора уз пиво. Брзи смо и ефикасни и често нас хвале да смо исправно заштитили њихов намештај јер томе придајемо велику важност.
Како наводи наш саговорник, не постављају одређене услове за обављање тог посла, али пре него што га се прихвате, обавезно изађу на терен и проверавају чињенице о селидби да би дали своју понуду, која је, каже, веома повољна, због чега их суграђани и ангажују.
– Ми се увек декларишемо ко смо, а по неком искуству, мислим да је то за нас само плус код Новосађана и никада због тога није било негативних искустава, мада се дешавало и да нас нису ангажовали – прича Александар Јанић. – То што суграђани чине када нас ангажују је за нас хуманитарна донација. Указују нам поверење, што је највећи плус за наше штићенике. Ми морамо да их пазимо и чувамо јер су они у процесу рехабилитације - иако су физички јаки, духово и душевно још увек нису. За сада се цела служба показала као ефикасна и многи су поновне сусрете са светом остварили управо кроз овај посао. Они тако полако расту.
Наш саговорник додаје да зарада од селидби чини око 30 одсто од укупног прихода захваљујући којем „Центар Дуга” и опстаје, иако им, како каже, тај новац није довољан за све потребе.
– У складу са законом, ми можемо обављати послове профитабилне врсте јер смо удружење грађана – прича Јанић. – Пошто је наша одлука да будемо бесплатни, морали смо да нађемо начин да нашим штићеницима омогућимо бесплатан боравак јер, по нашим рачуницама, месечно за једног корисника, како за храну, смештај, хигијену, превоз, тако и за све остало што им је потребно, треба око 360 евра.
В. Бијелић
