Са женом Јелисаветом изродио је четворо деце – синове Стефана и Лазара и кћери Софију и Марију. Необична је природа био кабаничар Никола. Прек, плаховит, оштрог језика, па чак и склон физичком истеривању правде. С друге стране, као мајстор високо цењен, уживао је у свом еснафу изразит углед, те су му повераване разне дужности... Сушта је супротност мајстору Николи био његов син Стефан. Висок, витак, плав, питоме и нежне нарави. Благог карактера и крхког здравља. Стефана су волели сви који су га знали и сви су га у кућу радо примали. Никоме никада није упутио грубу реч.
Бесни кабаничар Никола био је изгледа болећив једино на своју децу, а посебно на сина Стефана. Иако сам није имао образовања - потписивао се „рукоју моју, а својеручним крестом“ – Никола је итекако држао до школовања својих синова, а као „одушевљени народољубац и љубитељ српског књижества“ радо је дочекивао у својој кући и Стефанове пријатеље „лично их частио и служио и с усхићеношћу слушао њихове одушевљене разговоре и диспуте“.
Школујући се најпре у Новом Саду, а потом у Сегедину, Јегри и Пешти, Стефан је као врло млад ушао у круг ретких новосадских интелектуалаца који су међу првима прихватили реформе српског језика и писма за које се залагао Вук Стефановић Караyић. Пресудну улогу на његово интелектуално формирање имао је његов гимназијски професор Павел Јозеф Шафарик, који је на Стефановића и на још неколико гимназиста – Лазара Лазаревића, Јована Рајића и Ђорђа Димитријевића – обратио посебну пажњу.
Стефан је на свој књижевни пут ступио као песник. Природа му јесте била кротка, али доследност толико јака, да му је песма – Ода Вуку – објављена у Летопису серсбком 1826. штампана вуковском ортографијом, деценијама пре но што ће Матица српска ову ортографију званично прихватити. Тај уступак направио је Георгије Магарашевић, тадашњи уредник Летописа, у знак поштовања према таленту и принципијелности младог песника. Уколико се има у виду чињеница да је у овом периоду подељеност друштва према питањима језика и ортографије била толико јака да су због њих читави градови били међусобно „посвађани“, јасно је колики је преседан овим чином направљен и колико је поштовање међу савременицима уживао млади Стефан Стефановић.
Ипак, историја га неће толико упамтити као песника, а стицајем разних околности, дуго га неће ни памтити онолико колико би требало да му припада. Тражећи праву форму за свој књижевни израз, Стефан ће га пронаћи у драми – историјској трагедији, тачније, стварајући под видљивим утицајима Шекспира и Шилера прву историјску трагедију новије српске књижевности – Смрт Уроша Петог. Постоје индиције да је ова драма започета још током Стефанових гимназијских дана, те да су у њеном стварању учествовали и Стефановићеви школски другови – Лазаревић, Рајић и Димитријевић. У време када је драма завршена, 1825. године, Стефана је већ нагризала опака и распрострањена болест овог поднебља и оног времена – туберкулоза.
То младог писца и његов верни „кружок“ ипак није спречило да подаре тексту његову основу сврху – сценски живот. Уз помоћ тадашњег управитеља Графическе школе – знаменитог Атанасија Николића, који је представу режирао, те протагониста - неколицине ученика Велике српске православне гимназије новосадске и младих новосадских интелектуалаца, међу којима су били аутор и његови најближи пријатељи – историјска трагедија о паду српског царства први пут је приказана октобра 1825. у Крајнеровом театру у Улици Беле лађе, данашњој Његошевој. Оно што се догађало у позадини припрема ове представе, која је несумњиво била прворазредни културни догађај у ондашњем Новом Саду, умногоме је погоршало и онако нарушено Стефаново здравље.
Док су пробе биле у пуном јеку, карловачки митрополит Стефан Стратимировић тражио је од писца рукопис драме. Стефановић је био вољан да рукопис преда на читање, али му је у току ноћи у тајности дошао млади ђакон из митрополитског двора, упозоравајући га да рукопис не даје јер ће га митрополит спалити. Наиме, Стратимировићево огорчење понајпре је изазвао начин на који је у овој драми описан калуђерски живот. Тек, Стефановић је послушао пријатељски савет и није дао свој рукопис. Озлојеђен због таквог поступка младог писца, митрополит ће од Угарског намесништва у Будиму затражити забрану приказивања ове представе.
И тако је само дан пред најављену премијеру објављена забрана. Стефана је то потпуно сломило. Туберкулоза, која је у њему дотад само тињала, потпуно га је обузела. Пао је у постељу и почео да искашљава крв. Трудом неколико виђенијих Новосађана, забрана је ускоро ипак опозвана и представа је могла да се одржи. Стефан се придигао из постеље и упркос противљењу лекара наступио у представи као Краљевић Марко. Представа је изазвала свеопште одушевљење – понекад је, на инсистирање публике, играна и по три пута узастопце.
Била је то не само велика победа младог писца и његових пријатеља, већ и веома значајан подвиг у тадашњем српском позоришту. Вредан тренутак у историји. И чини се кобан у Стефановићевом животу. Од оног погоршања јектике због отказивања премијере, никада се није опоравио. Болест је све више узимала маха, али Стефан свему томе није придавао превише значаја. Страшно је много пушио. Са братом Лазаром седео је по читав дан у соби, читао и пушио лулу. Почео је да пише нову трагедију о Стефану Дечанском. Није је, нажалост, завршио. Поткрај 1828. умро је у својој родној кући у Лебарском сокаку син Николе кабаничара, писац прве српске историјске трагедије - Стефан Стефановић. Положен је у гробницу у порти Успенске цркве, уз северна врата. Остаће помало у сенци великих српских драматичара, који су дошли после њега и којима је усуд био наклоњенији, те су од њега даље стигли... Али син Николе кабаничара стоји на почетку, помало затомљен, но његово „ужасно жалостно позорје у пет дејствија“ ни данас није без књижевне и театарске вредности.
Мирослав Стајић
