Иако дечак, добро је запамтио сваки детаљ те ноћи, деветодневни ход по мукама у избегличкој колони, али и прилике које су претходиле свему томе.
Много година касније подробно читајући све што је написано о том догађају, допунио је детиња сазнања и проширио видике и каже да је „Олуји“ претходила паника због тога што је Босанско Грахово дошло под контролу хрватских снага јер Војска Републике Српске није успела да одбрани положаје на Динари. Завладао је страх код људи за живот зато што су знали шта их чека ако падну у руке хрватској војсци. Још су била веома свежа сећања на Други светски рат и пакао који су усташе чиниле. Хрвати су, каже, освајањем Грахова пресекли комуникацију између Книна и Републике Српске, односно Бања Луке, чиме је доведена у питање будућност Книна и целе околине.
Агресија почела у зору 4. августа
У Хрватској војно-полицијској акцији „Олуја" августа 1995. која је започела ујутро 4. августа, масивном војном акцијом оружаних снага Хрватске извршена је агресија на простор Републике Српске Крајине, односно север Далмације, Лику, Кордун и Банију.
До агресије је дошло упркос чињеници да се та област налазила под заштитом УН. Међу страдалима, према подацима Веритаса, 65 одсто су цивили, међу којима приближно три четвртине старији од 60 година.
– Ми смо се нашли у полуокружењу – каже Тришић. – То стање панике и хаоса је трајало до 4. августа 1995. године до 5 сати, тачније до 4.55. Из правца Грахова према Книну је започела снажна артиљеријска паљба од стране хрватских снага. Није се знало шта се догађа, систем цивилне одбране је веома лоше функционисао. Стицајем околности живели смо у центру села Орлић на Далматинском Косову, па сам имао прилику да видим људе који су се окупљали на 20-30 метара од наше куће питајући се шта се дешава. То нерешено стање и артиљеријска паљба је трајала цео дан. Када је пао мрак, појавили су се припадици УНПРОФОР-а из Книна и обавестили људе да имамо сат времена да напустимо територију зато што после тога нико више неће моћи да нам гарантује безбедност. Очекивало се да противничке снаге уђу у Книн. Ми смо се, у суштини, нашли у незавидној ситуацији јер је нама Книн био једини излаз. Уколико би они ушли у Книн, ми више не бисмо могли мрднути нигде. Отприлике после 22 сата, међу последњим породицама, ми смо се повукли из места. Неки су остали и покушали ујутру да оду, али су им пресекли пут и побили их. Само се један спасао тако што је раније искочио из приколице и побегао кроз шумарак.
Покупивши из куће шта се за сат времена могло спаковати, Тришићи су се укрцали у комшијску тракторску приколицу, јер свој аутомобил нису могли користити пошто горива нису имали месецима пре тога, а и за нафту за потребе трактора су се током целог путовања сналазили како су знали и умели.
Протерано више од 200.000 Срба, 1.893 особе убијене или нестале
Председник документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац рекао је да су према подацима те организације у војно-полицијској акцији „Олуја" која је почела 4. августа 1995. године 1893 особе погинуле или нестале, а да је међу њима више од 65 одсто цивила и 29 одсто жена.
Ти бројеви су веома упечатљиви када су у питању цивили и жене, а у просеку и код Хрвата и Срба у ратовима деведесетих. Он је истакао да је тачно једна трећина, односно 631 случај нерешен, и да се те особе воде као нестале, а да је међу њима и већи проценат цивила - чак 75 одсто и 51 одсто жена, казао је.
Он је додао да је поред великог броја жртава током „Олује" комплетно девастирана терирорија Баније, Кордуна, Лике и Северне Далмације.
Најпре опљчкана, па попаљена и минирана. Међународне организације су до краја те 1995. године изашле са пописом од око 22.000 уништених објеката. Али није то, то. Много је више од тога, навео је Штрбац.
Он је рекао да је на основу података које је прикупио „Веритас” током "Олује" протерано више од 220.000 људи и оценио да „тихи егзодус” траје и дан данас.
У Хрватској је било више од 700 хиљада Срба, а сад на попису - подаци су објављени на јесен прошле године, број Срба је сведен на 3,2 процента у укупном уделу популације - око 126 000, закључио је Штрбац.
– Нас је укупно осморо кренуло, четири из једне породице Тришића и исто толико из моје – сећа се Драган. – Највећи проблем је био проћи кроз Книн јер је место било под паљбом. Морало се ићи кроз центар који су Хрвати тукли. Они су нас видели као на длану с врха Динаре. У тренутку када смо ми пролазили није било паљбе. Божијом вољом смо преживели и прошли. Чим смо кренули путем Лике већ смо били колико–толико сигурнији, јер Хрвати нису могли овладати толиким простором. Следеће јутро смо осванули у Србу у Лици.
Пут којим се даље кретала колона био је свеже пробијен, неасфалтиран, спреман за евакуацију невољника, јер, како каже овај млади човек, „они који су то све испланирали знали су куда ће се кретати избегличка колона, и направили су јој пут да оде“. Није сигуран, али мисли да су до Србије путовали девет дана. Поуздано се сећа слика провалија код Мартин Брода и неколицине тракторских приколица из конвоја које су завршиле на њиховом дну. Између Приједора и Бања Луке због умора комшија који је возио трактор се успавао и приколица у којој су се превозили Тришићи слетела је с пута у канал у месту Пријаковци. Нико није погинуо, Драган је задобио лакше повреде, али је ипак заједно са мајком и братом завршио у Бања Луци у болници ради претрага. Ту ноћ провели су у тамошњој касарни Козара. Дубоко у сећање су му се урезале потресне сцене из Бања Луке – тракторе паркиране с обе стране пута, војнике који по киши простиру ћебад на асфалт, а другим се покривају, јауке људи који запомажу за изгубљеним члановима породице...
– Слушати те јауке изгледало је као ход по паклу – вели Тришић. – Проносиле су се приче да ће пасти и Бања Лука, да Република Српска евакуише рањенике и виталне службе, да се очекује да ће Хрвати и муслимани освојити град, па је владао хаос.
Далмација као велика пустиња
Драган Тришић је први пут у родном крају од завршетка рата био 2005. године када је тамо живело тридесетак одсто предратног српског живља. За своју родну груду каже да су је они који су спроводили политику Фрање Туђмана да Срба мора бити мање од три одсто у Хрватској, претворили у велику пустињу.
– Далмација изгледа ужасно, мало живота има на обали мора, све се остало се претвара у пустош, без разлике да ли су у питању православна или католичка насеља. Не волим тамо да идем у последње време због тога што се месец дана лоше осећам када се вратим. Имам осећај да нисам тамо добродошао. Они су свој план испунили. У нашем месту живе старци, којих ускоро неће бити. Биће право чудо ако тамо неко за 10-15 година буде живео.
Наш саговорник се са својим најближима најпре обрео у Новом Саду по доласку у Србију, код блиског рођака. Како нису хтели да иду у колективни смештај, одмах су се дали у потрагу за станом и игром случаја су га, како каже, нашли у Карловцима, на Дудари у Улици Гаврила Принципа 33. Било је то на Преображење 1995. До тренутка када су добили стан на основу избегличког статуса пре неколико година, као подстанари променили су још неколико адреса у том месту.
– Тата је по доласку у Карловце радио исто што и у Орлићу, као бравар, а мама није успела да неђе посао у својој струци. Живели смо од сопствених прихода. По завршеној Средњој машинској школи у Новом Саду, уписао сам Правни факултет и стекао диплому правника, а брат је такође завршио Средњу машинску школу и наставио очевим послом да се бави. Мајка није после рата била у Далмацији, а отац је одлазио у неколико наврата и увек се враћао згрожен оним што је видео. Увек је говорио да не жели да живи у усташкој држави. Имовина нам је уништена као и већини Срба који су тамо живели. Она је сад неупотребљива за живот. Нисмо обновили кућу јер смо били свесни чињенице да се нећемо враћати. Да јесмо, овде не бисмо могли остварити никаква права. Родитељи су ми умрли у размаку од 14 месеци, при чему отац није дочекао да се пресели у наш стан, који је сад у фази откупа.
У децембру прошле године Драган је приликом боравка у завичају због оставинске расправе посетио манастир Лазарица на Далматинском Косову у чијој порти је у августу 2022. подигнут спомен-крст у знак сећања на жртве „Олује“ из околних места. Каже да му није познат укупан број страдалих, али зна како су неки од њих изгублили животе.
З. Милосављевић
