Иран тренутно извози 1,7 милиона барела сирове нафте дневно, а Кина, која купује четвртину тог износа, полако постаје центар глобалног отпора тој унилатералној акцији Вашингтона, очењује се у тексту утицајног америчког економски недељника “Баронс”.
“Не верујем да ће Кина попустити пред америчким захтевима, узевши у обзир погоршање односа између две земље”, каже Стивен Бренок, аналитичар и брокер на тржишту нафте.
Све изгледа као да је позорница већ постављена за велики трговински сукоб, међутим, обе стране имају разлога да у сенци начине неке уступке - Кина као лек за већ напете односе са САД, а Вашингтон да би избегао шок цена нафте. Али предстојећи рок - 4. новембар - када америчке санкције Ирану ступају на снагу,, само повећава неизвесност на тржишту нате које је и без тога довољно крхко.
Сви велики купци иранске нафте не желе да поново буду стављени на амереичку “црну листу”. Европљанима су руке, међутим, везане јер њиховим нафтним тржиштем доминирају приватне компаније које желе да заштите своје интересе у САД, као и у финансијским трансакцијама којима доминира долар.
Кина је у бољем положају да избегне америчке мере, каже Питер Херел, кога је Стејт департмент у време Барака Обаме ангажовао за спровођење санкција Ирану, а сада је сарадник у Центру за нову америчку безбедност.
“Они имају гомилу средњих и малих рафинерија које нису директно изложене утицају САД”, каже Херел. Пекинг такође има искуства у куповини сирове нафте у својој валути и почетком године је склопио уговоре са плаћањем у “петро-јуанима”. Својевремено је Обамина администрација успела да ирански извоз сведе на милион барела дневно, а Херел процењује да би тим председника Доналда Трампа могао бити задовољан ако постигне тако нешто, пошто најаве потпуног прекида извоза иранске нафте нису одрживе.
Кина је изгледа решена да смањи увоз преко великих државних рафинерија, попут Синопека, као уступак Вашингтону. “Основно је да две стране избегавају велики сукоб око санкција Ирану, али то ће бити потенцијал за сукоб”, каже Мајкл Хирсон, који је у консултантској фирми “Еурасиа Гроуп” задужен за Кину.
Даље акције Трампове администрације зависе у великој мери од тога да ли ће Саудијска Арабија и други блискоисточни произвођачи повећати производњу, на шта их Вашингтон отворено охрабрује. Ријад, међутим, изгледа не жури да се повинује, кажу аналитичари.
“ОПЕК не жели да повећа производњу за 1,5 милиона барела дневно и да тржиште поново буде поново преплављено вишковима нафте”, каже Едвард Бел, аналитичар банке “Емиратес НДБ” из Дубаија и додаје: “А такође треба сачувати образ, како не би изгледало да се покоравају Американцима”.
Најсигурнија прогноза је да Трампов тврд став према Ирану и Кини ниједну од те две земље вероватно неће натерати да начине уступке које он жели.
Ирански лидери се укопавају у свом ставу и надају се да ће Трампа наследити неко “мекши”, каже Аријана Табатабај, која је у корпорацији РАНД прати Иран. “Они би да сачекају и виде шта ће се догодити 2020. године”, када су наредни председнички избори у САД, додала је она.
Кинески вође су донели сличну одлуку, проценила је банка ЈП Морган, и изнела следеће предвиђање: “Трговински рат у пуном обиму постаје наш нови основни сценарио за 2019. годину.” Ипак, мало који инвеститор је спреман да се стрпи две године, а санкције Ирану су саамо још једна ствар о којој треба да брину, констатује “Баронс”.
