30. годишњицу његовог рушења, која ће бити свечано обележена у суботу 9. новембра, Немци дочекују у знаку економских и друштвених подела на истоку и западу земље, а свет са новим поделама и новим зидовима.
Изградња бедема, чији је главни циљ био да заустави пребеге из Источне у Западну Немачку, почела је 13. августа 1961. године. Аларм за овакав потез био је податак да је током претходних 15 година, од 1945, из совјетске окупационе зоне побегло чак три милиона Немаца.
Дужина зида била је 155 километара. По оси север-југ, у дужини од 43 километра, пресечен је град, док је преосталих 112 километара бедема потпуно изоловало читав Берлин од остатка Демократске Републике Немачке.
Заправо, у почетку је по овим линијама, 1961. године, главни град био подељен жичаном оградом, која је потом ојачавана, да би изградња бетонске препреке, коју нису могли да сруше ни тенкови, била започета 1965. и завршена 1975. године.
Највећим делом, зид је био од армираног бетона, висине 3,6 метара, са облим, исполираним врхом, како би прескакање било готово немогуће. Са источне стране, уз зид је био и брисан простор на коме је било забрањено кретање, који су Берлинци звали "појас смрти".
Озидану границу обезбеђивало је 7.000 војника, који су имали на располагању 302 стражарске куле и 20 бункера. Читавом дужином зида била је, на сваких 30 метара, постављена улична расвета.
Прелазак из источног у западни део града био могућ на седам службених граничних прелаза.
Најпознатији од њих био је "Checkpoint Charlie", који се налазио између данашњих четврти Мите и Кројцберг, где су у октобру 1961. године умало почели сукоби између америчких и совјетских тенкова и војника, распоређених с обе стране. Криза која је могла да прерасте у Трећи светски рат избила је због америчког дипломате Алана Лејтнера, а трупе обе стране биле су неколико сати у приправности и спремне да запуцају.
Процењује се да је током 28 година, два месеца и 28 дана физичке поделе Берлина у хиљадама покушаја бекства са истока на запад погинуло око 140 људи. Било је и успешних примера, а најпознатији је "Тунел 57", који је био дугачак 140 метара. Ископали су га студенти у Западном Берлину, и кроз њега је из Источне Немачке побегло 57 људи.
Једно од најспектакуларнијих бекстава било је 1988. године, када је четворочлана породица успела да прелети зид у авиону за запрашивање усева.
Последњи, нажалост неуспешни, покушај преласка на запад забележен је у марту 1989. Инжењер електронике Винфрид Фројденберг, само девет месеци пре рушења зида, покушао је да пребегне у импровизованом летећем балону. Бетонске препреке је савладао, али се балон срушио на западној страни, Фројденберг је погинуо и остао упамћен као последња жртва Берлинског зида.
Иначе, овогодишњи, "округли" јубилеј, Немци дочекују у знаку економских и друштвених подела на истоку и западу земље, а свет са новим поделама и новим зидовима.
Пад Берлинског зида, симболично називаног "Гвоздена завеса", који је делио град на источни и западни део, осим што је постао симбол уједињења Немачке, означио је и пропаст комунистичких режима у читавом источном блоку. Убрзо је формирањем Европске уније започето уједињење континента, а свет је понео "талас оптимизма".
Пад зида је био први корак ка уједињењу Немачке, које је званично завршено 3. октобра 1990. године.
Данас, три деценије после рушења зида подела, Велика Британија напушта ЕУ, Европом се шири баук тероризма, мигрантска криза због рата у Сирији не јењава, а део европских политичара све гласније се жали на растући утицај Русије и Кине, посебно на југоистоку Старог континента.
"Немојте између Русије и Запада изградити зид као што је био Берлински", поручио је ових дана последњи совјетски лидер Михаил Горбачов, најзаслужнији за уклањање Берлинског зида, за британску агенцију Ројтерс.
Три деценије касније, Немачка јесте главни индустријски мотор и политички предводник Европске уније, али проблеми настали вишедеценијском поделом земље на запад и исток, капитализам и комунизам, нису ишчезли.
Градови попут Берлина, Дрездена и Лајпцига развијају се на свим пољима, али највећи део некадашње Источне Немачке, посебно руралне области, озбиљно заостају за стандардом запада земље, што у крајњој линији доводи и до политичких последица.
Тако, АП упозорава на јаку везу између успона десничарског екстремизма и колапса источнонемачке економије после уједињења, услед које су милиони људи изгубили посао или се одселили на запад, што потврђује и успех десничарске Алтернативе за Немачку у том делу државе.
У Саксонији јачају и антимиграционе групе и ксенофобија, што је било очигледно када је у Немачку стигао талас блискоисточних избеглица. Многи Немци тада су се жалили да је влада превише посвећена мигрантима, уместо да се доврши реинтеграција источних Немаца.
Аналитичари упозоравају и да не треба заборавити зидове који су остали или су тек сазидани - попут оних између Израелаца и Палестинаца, САД и Мексика, али и оних које у срцу Европе подиже Мађарска, "бранећи" Шенгенски простор.
